Iskušavanje granica

Praznici nam stižu, a s njima i iskušavanje ličnih granica.

Lekcija koja, ako nije savladana, snažno i neprijatno kuca na tvoja vrata baš u vreme blagdana.

Nemam potrebne kvalifikacije da podučim kako se granice postavljaju.

Ono što imam jeste višegodišnje iskustvo u radu sa psihoteraputom i primena usvojenog na svoje ponašanje.

To mogu da podelim.

Postavljanje granica nije da nekom osorljivo odbrusim, iscrtam crvenu liniju, a onda očekujem da taj neko (ona ili on) poštuje zamišljenu barijeru.

Postavljanje granica podrazumeva da osorljivom odbrusim, iscrtam crvenu liniju i ponašam se u skladu sa njom.

Jedna od prvih linija koju sam iscrtala bila je praznična.

Ceo dečji život sam se zlopatila sa zimskim praznicima.

Božić zauzima slavno prvo mesto.

Najpre Badnje veče provedem u zatočenju.

Sačuvaj bože da negde izađeš iz kuće dok sveci, okupljeni na nebu iznad naše porodične kuće, gledaju i u kamen uklesuju svaki nedoličan pokret porodice Petrović.

Udave me kandilom pred večeru dok glumimo bogobojažljivo-radosnu atmosferu.

(I dan-danas imam nagon za povraćanjem kad osetim miris tamjana.)

Teraju me da jedem pasulj prebranac, a ja ga, u dečjem pokušaju da iscrtam granicu makar na tanjiru, razmazujem i simuliram da jedem. Svi znaju da ne volim prebranac, ali je tamo negde, u porodičnom tefteru, zabeleženo da je Bog zapovijedio da se prebranac mora jesti uoči rođenja njegovog Sina.

Mnogo godina, grdnje i majčinog stida kasnije, odlučila je da mi pravi pitu s pečurkama.

Varujem da Bog ni dan-danas nije zamerio što sam rođenje Sina mu jedinca dočekala kao čobanin, uz pitu.

Na Badnje veče se nadovezuje božićno jutro.

Bude me u 5 sati (jer će ujne zvati najkasnije u 5.30 da se pohvale kako su oni ustali u 4h i već obavili sve i šta mi radimo).

Mi bauljamo po kući, raščupani i krmeljivi.

Slušam majku kako se pravda i jednoj i drugoj ujni što u 5 ujutru TEK sedamo za sto da doručkujemo.

Za doručak ne mogu da jedem pečenicu. Mogu prženice. Hleb i kajmak. Poparu. Bespogovorno se služi pečenica.

Ponovo me kade, a novi, jači napad mučnine izaziva kombinacija kovanice i hleba (novčić u česnici, mogu me ubeđivati da je očišćen do prekosutra…).

Samo li se završi taj stresni obrok tokom kog majka ludi što se mrštim i preseca me ljutitim pogledom svaki put kada izgovorim da nešto neću ili ne mogu (jer se to ne govori na Božić), dolaze nam gosti ili mi idemo u goste.

Granice, zaboravi.

Kasnije, tokom studija, kad sam pročitala 70. deo Biblije i umislila da sam na korak od vrsnog poznavaoca teologije, zagorčavala sam praznično svetkovanje roditeljima naumornim pitanja.

Na svako njihovo da nešto tako treba ili mora, pitala sam ih – gde to piše.

Ako piše u Bibliji, da mi pokažu tačan stih.

Moja majka je kolutala očima, ali nije ulazila u prepirku, jer, rekoh, pročitala sam knjige, a ona je volela da smatra da joj je baksuzno čedo obrazovano preko svake mere (jer je to direkatn odraz njenog uspeha), pa mu je (čedu) sve oprošteno. I dalje sramotim, ali sam i za pokazivanje – imam indeks sa destekama da to i dokažem.

Prvu priliku, koja mi se ukazala tek sa 40 godina, iskoristila sam da kažem za Božić ću ostati u Beogradu.

Konačno sam Božić provela po svojim i Božjim uzusima – mirno i ljubavi prema sebi.

Već od sledeće godine, uključujući i 2026, Božić ću slaviti na drugim krajevima sveta.

Moja sestra je podržala odluku, rekavši mi da je Božić kad god dođem kući.

Mir Božji, Hristos se rodi!

Red je da ti, iz mog iskustva, kažem i ovo: postavljanje granica košta.

Upozorena sam da je to cena koju najčešće plaćamo kada odlučimo da ne radimo stvari koje nam ne odgovaraju da bismo zaradili npr. prijateljsku ljubav.

Platila sam cenu. Neki su nestali zauvek. Neki su se vratili kada su ili i sami prošli kroz sličan dril ili razumeli da sam tu, kao odan prijatelj, ali ne i kao otirač.

Odgajana da ugodim i zaslužim ljubav, najteže sam uspostavila granice u ljubavnom odnosu.

Međutim, kada sam sama sa sobom raščistila koje su to vrednosti, odluke ili principi u vezi sa kojima ne želim da pravim kompromis (ni najmanji, ni milimetar, ni zeru, ni promil, ni umreću sa smrdljivim mačkama), primenila sam ih bez izvinjavanja, pravdanja ili kajanja.

Da li su moji principi ispravni?
Da li su moje odluke prave?
Da li su vrednosti do kojih držim adekvatne?
Pitanja koja nisu predmet za debatu.

Ova godina je bila puna poslovnih izazova koji su testirali moje granice.

Znala sam da se nešto debelo promenilo kada sam uočila da odluke ne donosim iz straha.

A mogla sam da se plašim.

Šest dugih meseci provodim u situaciji u kojoj bi, neko s manje poverenja u svoje veštine i znanje, gotovo sve odluke donosio strahujući za egzistenciju.

Međutim, svaki put sam rekla NE tamo gde nisam osetila da sam adekvatno vrednovana – kroz poštovanje onoga ko sam, znanja i veština koje donosim i koliko moj rad košta.

U međuvremenu, konstantno sam ulagala novac u posao.

Tako se dogodilo da sam ovog septembra platila, za sada, najskuplju obuku na kojoj sam bila. I tu odluku donela sam iz iskustvom potvrđene spoznaje da ako uložim, mogu i da zaradim.

Ono o čemu učim i što bi trebalo da ojača sve što je psihoterapija temeljno izgradila, podsetilo me na situaciju iz detinjstva.

Naš porodični prijatelj, omalen, ali beskrajno duhovit i vrcav čovek iz naroda, moler po zanimanju, jednom prilikom prisustvovao je sceni u kojoj nešto nisam htela, a moja majka se osećala osramoćeno zbog toga.

Da bi se našalio i ublažio neprijatnost, pokazujući mojoj majci očima na mene, rekao je: Gadna baba raste.

Ili, da otvorim i ovaj komunikacioni kanal, Mesec mi je u Devici.

Porasla sam, i još rastem.

Što i tebi želim.

Da porasteš do odgovornog NE.

NE je, naučila sam, završena rečenica.

***

Na platformi Krojačeve škole i Infostuda možeš pronaći moj kurs Kako motivisati dete da čita.

Snimila sam ga s puno ljubavi i posvećenosti, jer tema je važna.

Ako ti treba originalan praznični poklon, to je to.