Milano sa pet zvezdica

Moj sestrić je imao kontrolni iz matematike.

Ocenio je svoj uradak. Pet sa zvezdicom.

Predao je ocenjen kontrolni učiteljici.

I stvarno dobio pet. Sa zvezdicom.

Razmišljam o tome danima. Ne o oceni. O tom potezu. Seo je, pogledao šta je uradio i rekao: ovo je pet. Sa zvezdicom. I stao iza toga.

Sutra idem u Milano. Treći put. I nosim ovaj utisak sa sobom.

Prvi put sam u Milano išla kolima. Priselo mi. Ceo put sam slušala kako je Milano skup grad i da baš, baš moramo voditi računa o troškovima.

Parkirali smo se u milanskoj Borči, jerbo moramo da vodimo računa o troškovima. Odatle, iz milanske Borče, sa koferima drljasmo od jednog do drugog gradskog prevoza. U neka doba stigosmo u hotel. A hotel ima svoj parking. Besplatan za goste hotela.

Proboravismo par dana. Jedosmo parčad pice po ćoškovima s nogu. Pismo bljutavu hotelsku kafu. Ne uđosmo skoro nigde jer, Milano je skup grad, moramo voditi računa o troškovima.

U Milanu je i Tajna večera. Pre nego što smo se otisnuli na putovanje koje zahteva da vodimo računa o troškovima, jer Milano je, bla-bla-bla… pogledam sajt za kupovinu karata za Tajnu večeru. Tamo stoji – dođi juče. Karte pokupovane mesecima unapred! Što, koji moj, idemo u Milano u kom moramo voditi računa o troškovima ako nećemo videti Tajnu večeru?! Škrtom nesretniku s kojim putujem pade kamen sa srca što nema karata – jer… Znaš već.

Međutim, ko je zajebao srpskog seljaka, nek se javi, a i ne mora.

Jednog od tih jutara tokom kojih smo vodili računa o troškovima naredim pokret – idemo u crkvu Santa Maria della Grazie.

Učinim ti juriš na biletarnicu. Bez oklevanja. Obratim se italijanskom službeniku sa odlučnošću srpskog seljaka koji nikad nije čuo za internet i onlajn kupovinu karata: Zdravo živo, ima li karata za onu vašu Tajnu večeru?

Kaže Italijan glasom koji nagoveštava ponudu koju neću moći odbijem: Koliko ti treba?

Velim: Daj, prijatelju, dve, nisam raspoložena da vodim računa o troškovima.

Pruži mi Italijan dve karte kroz onu rupu u staklu ko dobar dan!

Gledam i ne verujem! Od onoliko žvanjkanja da od karata nema ništa i da ih mesecima unapred valja kupiti, dođosmo dotle da sam ih dobila lakše nego burek i jogurt u 9 ujutru kod Trpkovića na Slaviji!

Škrti nesretnik nešto mrmlja za mnom. Ne slušam ga. Ušla, krvtijebem, i videću Tajnu večeru! Ne vodim računa ama ni o čemu!

Kažu, imamo 15 minuta. Mislim se, meni više i ne treba. Negde u predelu mog levog uva razumedoh da nesretni Kir Janja pominje nemanje vodiča i da ne zna šta gleda. E, prijatelju moj štedljivi, ja znam, jerbo sam se za ovo, ne štedeći, školuvala.

Drugi put sam došla u Milano nekoliko godina kasnije. Autobusom. Ne sećam se ničega osim da nam je bilo ekstra! Hotelska soba je imala mrlje sumnjivog porekla po posteljini, u kupatilu je bilo samo hladne vode, ali smo iskusile aperitivo u Navigli četvrti, negroni u blizini Duoama i kafu u ljupkom bezimenom restoranu koja zaista zaslužuje da se nazove italijanskom.

Serbski barbarogenij, da se poslužim terminom avangardnog umetnika Ljubomira Micića, ni ovaj put nije odoleo.

Odemo ti mi do crkve. Znaš već koje. Nalaktim se na onaj šalter ko Radoš Bajić u Selo gori, samo mi šeširče fali da šeretski namaknem na čelo. Osmehnem im se ko da mi na slavu dolaze, a namignem drugaricama (u fazonu: Glej, snajka, foru).

Pitam: Zdravo živo, ima li karata za onu vašu Tajnu večeru?

Tako sam drugi put videla Leonardovo remek-delo.

Treći put idem u Milano sutra. S Čovekom.

(Čovek nikad nije bio u Italiji, a bio je npr. skoro dva meseca u Brazilu. S tom informacijom, u vreme kad mi se udvarao, poveo je sa 100:0 i to u gostima.)

Idemo avionom. Hotel je kod Duoma. Razumećeš me kada kažem da u Milanu uopšte nemam nameru da vodim računama o troškovima.

A da li ćemo uspeti da vidimo Tajnu večeru, mi, Balkanci, decivilizatori (opet Ljubomir Micić), koji ne znaju za internet i onlajn kupovinu karata, ostaje da vidimo.

U poslednje vreme često razmišljam koliko toga prepuštamo tuđim procenama.

Koliko čekamo da neko drugi kaže da je dovoljno dobro, da je spremno, da ima smisla.

A postoji i druga opcija. Da kažeš: ovo je moja verzija. Ovo je ono što sada mogu. I stojim iza toga.

Ne pišem ti kao neko ko je to rešio. I ja imam dane kada odlažem, vrtim u glavi i tražim potvrdu sa strane. Samo sam počela češće da radim ono što je uradio moj sestrić. Da pogledam šta imam i da dam sebi pet sa zvezdicom.

Ako radiš nešto svoje, znaš tačno o čemu pričam. Tekst, projekat, ideja, posao, promena. Sve to možeš da koristiš po svom. Tvoj tempo.

Tvoja pravila.

Ne postoji jedna verzija kako treba.

Postoji tvoja.

I ima prostora za nju.

Ako želiš podršku na tom putu, konsultacije u aprilu postoje. Tačno je da nemam puno vremena, ali za dobru ideju – uvek ću naći 60 kvalitetnih i posvećenih minuta.

Pozdravljam te, Anđelka