Nikad nije dovoljno

Pišem ti između Dana zaljubljenih i nekog mog unutrašnjeg prepakivanja koje, očigledno, nije u vezi sa datumom i kalendarom.

Kako to obično biva, sve je krenulo vrlo naivno. Tražila sam muzičku pozadinu za čas na kom smo, moji učenici i ja, ulazili u Markesov svet.

Ukucam kolumbijska muzika, latino muzika i iskoči pesma Los Ángeles Azules ft. Natalia Lafourcade –

Nunca Es Suficiente.

Pustim. I bukvalno se ukočim.

Važno mi je da znaš dve stvari pre nego što nastavim.

Nemam sluha. Nemam ni ritma.

Muziku slušam retko, uglavnom kada sam baš loše i kada mi treba nešto što će dopreti do slojeve koje kognitivnim putem ne uspevam da dohvatim.

Drugo, jezike ne govorim. Imam drugaricu, ekonomista po obrazovanju, koja govori devet. Ja se držim srpskog i dobro mi ide.

Ipak, tu pesmu sam razumela odmah. Bez prevoda. Znala sam tačno o čemu peva. O odnosu u kom jedna strana daje sve, a drugoj nikada nije dovoljno.

O toj emotivnoj rupi koja se ne da napuniti.

Proverila sam tekst. Bila sam u pravu.

Kako me pesma odradila na podsvesnom nivou!

Izvukla je iz mene bes i bol koji godinama prosejavam kroz gusto rešeto na psihoterapiji, izdvajajući sitno grumenje zlata od otpadaka tuđih nazovi voljenja.

U isto vreme, na televiziji se pojavljuje reklama za rimejk Orkanskih visova. Knjigu sam u srednjoj školi progutala. I zajedno sa njom ideju da je ljubav nešto teško, razorno, nešto što se plaća celim bićem.

Naravno da sam poželela da gledam film. To je obrazac koji poznajem. To je teren na kom znam da se krećem. Moj šablon vezivanja, voljenja, patnje i gušenja. Dajte mi to! Hoću poznato!

Paralelno sa svim prethodnim paralelama u mom životu postoji Čovek koji je letos, kad smo išli u Ikeu da hitno kupimo radni sto, jer se nijedno od nas dvoje nije setilo da premeri postojeći sto, a potom i postojeća vrata u stanu i da shvatimo da postojeći sto ne može da prođe kroz postojeća vrata i da ću, ako ne nabavimo novi sto, raditi na patosu… Dakle, gorepomenuti Čovek mi je tada rekao: Kako je sa tobom sve jednostavno.

U tom trenutku sam se bavila čajnim kolutićima i činjenicom da imam sto za laptop. Prešla sam preko izgovorenog. Kasnije sam isto, u različitim vremenskim razmacima, čula još nekoliko puta. Uvek isto. Jednostavno. Lako.

Ako godinama slušaš da si teška, zahtevna, komplikovna, ako ljubav učiš kao nešto što se zarađuje, te reči, o lakoći i jednostavnosti, ne legnu odmah.

Ne znaš gde da ih smestiš.

Ne prepoznaš ih kao istinu o sebi.

Negde u vreme Orkanskih visova i zavodljivo toksičnog latino ritma čujem se sa sestrom. Hiljadu i jedna tema. Nijedna završena. Što bi rekao Svetislav Basara digresiram na digresiju. U nekom trenutku kažem sestri kako mi je Čovek, nekim novim povodom, rekao da je sa mnom sve jednostavno. I lako. Moja sestra se od srca nasmejala i rekla mi: Eto, i to si dočekala.

U tom trenutku mi je kliknulo. Tiho, ali jasno. Shvatila sam da se jednostavnost ne prepoznaje ako si navikla na stalnu napetost. Ne prihvatiš tek tako da si leka i nežna kao snežni vrhovi Urala, što bi rekao nadrndani i teški Miloš Crnjanski.

To saznanje me porazilo i preobrazilo.

I pomislila sam postoji li bolji trenutak od baš ovog, februarskog, da podelim sa tobom ovu priču.

Jer možda si ti neko kome ne moram mnogo da objašnjavam dok čita ove redove. Kao da pričamo istim jezikom. Kao da smo se već negde sreli, makar u rečenici.

U martu otvaram 4 nova termine za individualne konsultacije jedan na jedan.

To su razgovori za ljude koji osećaju da su zapeli u istim obrascima, u istim pitanjima, u istim poslovnim odnosima.

Za one koji žele da provere da li može drugačije. Jednostavnije. Lakše.

Ako ti je ova priča legla, ako imaš osećaj da me čuješ i da ja čujem tebe, pozivam te da saznaš više o konsultacijama i vidiš da li su za tebe.

Tu smo.

Pozdravljam te, Anđelka