Patike za trčanje

Pre neko veče, posle dvonedeljne pauze zbog, reklo bi se, ničim izazvanog bola u leđima, vratila sam se treninzima trčanja.

Ako misliš da uživam dok trčim, razočaraću te. To je aktivnost koju nerado propuštam, koja mi je donela mnogo hvale od strane lekara koje sam obigrala u poslednje 2 nedelje (zbog zdrave kičme i kostiju), ali aktivnost koje je, pre svega, zahtevna, traži vreme i testira granice.

Dok trčim, nemam periferni vid, a negde pred kraj treninga, i obnevidim od umora.

Ne uživam u spektakularnom pogledu na Stari grad obasjan noćnim svetlima u suton dok klempam duž novobeogradske strane ka Brankovom mostu. Uglavnom sam koncentrisana na disanje, puls i na to koliko kilometara imam do kraja.

Često pomaže i to što mislim šta ću jesti kada dođemo kući, jer, jbg, trčalo se, pa mora i da se jede.

Trener se neobično potrudio da me u toj povratničkoj nedelji poštedi, pa sam, za razliku od ostalih trkača, istrčala samo 7km.

U trenutku kada sam se, napustivši ostale trkače, jer trče duže od mene, okrenula da se vratim ka cilju, posle 10-15 koraka neko me oslovio sa dobro veče.

Rekoh ti već da ne vidim, jer gledam hoću li krepati ili preteći, međutim, nekako u onom novobeogradskom mraku spazim bivšeg udvarača. Jedan od onih što voli jake žene, sve dok ne sretne jednu. A onda, dabome, bude bešte noge, posraću vas. Ne stajući ni sekund, jer je moj trening (drugačije poznat kao sveto vreme) u toku, odmahnem. 

Doviknuo je za mnom: Zar me nisi prepoznala? 

Odgovorila sam, odmičući niz kej: Jesam, ali ne mogu da stanem.

Prvo sam se smejala sebi. Ko da sam Husein Bolt glavom i bradom, pa svaka stotinka mog, inače, puževog tempa ima olimpijsku težinu i značaj.

Posle sam dugo, dugo razmišljala o simbolici situacije. Trajale je… Ma ni minut, minut je mnogo! Trajala je toliko da samo protrčim i dobacim – ne mogu da stanem.

Ja ti vazda pripremam u glavi kastrovske govore za sve one koji nisu bili za mene, a ni ja za njih. Sve im nešto kažem. Poentiram. Naglasim. U suštini nikad, ali slovima nikada, nisam održala nijedan od tih govora. Jer kad presečem, odlazim bez reči. Što bi rekla moja majka, nekim toplim, utešnim, tonom punim ponosa: Sine, ti ne mrziš, ti prezireš. Znam, i meni je smešno.

Uglavnom, posle mi bude krivo što nešto ne rekoh, jer vazda bih imala šta reći i neko vreme čeznem što nije bilo te zaokružene priče. Dok ne shvatim, koji ću moj da zaokružujem? Da je bilo vredno i valjano, seli bismo ko ljudi i rekli takva i takva stvar, a ne bi mи sinovao poruke ili izbegavao susrete.

Ali eto vidiš, život ti namesti da ipak održiš govor. A ne zaustavljavaš se, jer ti zaustavljanje nije u planu. 

Ti trčiš. 

On hoda. 

U suprotnom pravcu. 

Normalno.

I da ti kažem, kad jednom počneš da trčiš, ne možeš stati. 

Ne trčim ko Husein Bolt, ali trčim.

Imam i prave pravcijate patike za trčanje koje me podsećaju da uloženo valja kapitalizovati. 

I zato ne stajem.

Naročito ne zbog prošlosti. 

Što i tebi želim.

Pozdravljam te, Anđelka