Podnosiš li svoj uspeh?

Znaš, svi nas uče kako da podnesemo neuspeh.

Retko ko nas uči kako da se nosimo sa uspehom.

U srednjoj školi moje drugarice su pile i pušile (duvan i travu).

Nisam pila, jer mi nije bilo potrebno izmenjeno stanje svesti da se zabavljam.

(Decenijama kasnije, naučiću na psihoterapiji da je jedan od oblika samonegovanja i opuštanja od stresnog dana – čaša vina, masline i tih muzika.

Posle tri takva dana, zabrinuto sam pohitala kod teraputkinje da je priupitam da li se pretvaram u alkoholičarku. No, ovo nije pismo o kontrol frikovanju, već o uspehu, pa se vratimo na temu…).

Travu nisam probala, jer se gadim na mokar papir i na smrad (nekome je to miris, o ukusima ne raspravljam, jer je ovo pismo o uspesima, pa se vratimo na temu…).

Iz istog razloga nisam ni pušila, premda sam odrasla u kući u kojoj su doslovno svi pušači.

Nisam moralisala drugaricama, jer za mene to, ni tada, nije bila stvar morala, već stvar izbora.

Međutim, vremenom sam na bolan način saznala da me drugarice izbegavaju.

Nalazile su se u gradu nešto ranije bez mene.

Ili su ostajale u gradu posle (tobožnjeg) našeg rastanka.

Povredila me njihova odluka.

Smatrala sam da nije fer, jer nisam komentarisala njihovo ponašanje, čak ni kada je jedna od njih završila u hitnoj pomoći na ispiranju želuca od prekomerne doze alkohola, pa je sutradan cela varoš plakala usta taze tračom koji je, naravno, potekao iz hitne pomoći (u provinciji nemaš prava na privatnost).

Nisam razumela zašto me izbegavaju.

Stotinama godina kasnije shvatiću da je ponekad moje puko postojanje dovoljno da se neko oseti loše.

Ne moram ništa da uradim.

Ne moram ništa ni da kažem.

Dovoljno je što sam tu i što npr. ne radim isto što i one, te moje drugarice.

Na nekom podsvesnom nivou (a psiholog amater u meni tvrdi da se baš tu igra i odvija) one su znale da je njihovo ponašanje, iako tinejdžerski prihvatljivo i poželjno, štetno.

Ako to rade svi, onda se osećaš delom celine.

Ima li išta lepše od osećaja da pripadaš?

Međutim, ako tamo negde stoji i bleji neka crna ovca i tako blejeći ne radi ama baš ništa što mi, ostali (tinejdžeri) radimo, onda nam ona poručuje da zna bolje.

Ni dan-danas ne mislim da sam znala bolje, niti da je neki vajni tinejdž uspeh to što nikada nisam probala zabranjeno voće (ko zna, možda sam zaista na taj način nešto i propustila). Znam samo da nisam popustila pod neizrečenim pritiskom da pripadam. To ću kasnije, čekaj da dođemo dotle.

Iz tog odnosa sa drugaricama naučila kako se ljudi ponašaju prema uspehu.

Jedan od načina je da te izbegavaju.

Jer ih, svojim nemim postojanjem, podsećaš da si nešto što bi i oni želeli da budu, a nisu. Ili ne mogu biti.

Odbacivanje me i dovelo dotle da dobro uvežbam mehanizam koji mi je omogućavao da pripadam.

Naučila sam da trivijalizujem svoj uspeh.

Da mu se podsmevam. Da kažem da to nije ništa naročito. Da to mogu mnogi ili čak i svi. Da u mom uspehu ne bi trebalo videti ništa posebno, jer on to i nije.

Takav stav doneo mi je gomilu tzv. prijatelja.

Takav stav sam još bolje uvežbala kraj muškaraca koje je privlačio i zastrašivao moj sjaj.

Da bih bila prihvaćena ili odabrana, pritulila sam blistavost.

Sećam se jednog poznanika. Stranac. Posmatrajući moj odnos sa tadašnjim momkom, rekao mi je: Ne razumem zašto se predstavljaš kao njegova ekstenzija.

Nasmejala sam se, nelagodno.

I ništa nisam uradila da promenim stav.

Skupljala sam se. Snebivala. Sklanjala.

Ali, znaš kad nešto kulja iz tebe, i možeš ti to kriti do prekosutra, a ljudi namirišu, kao ajkule krv. I preziru te. Nerviraš ih.

Ko si umislila/umislio da si?!

Ima jedan govor Opre Vinfri u kome ona objašanjava sučeljavanje sa sopstvenim uspehom.

Kaže Opra decenije su joj trebale da na komentar da je puna sebe, odgovori sa – da, i prelivam se. Jer, veli Opra, ako nisam puna sebe, šta nudim drugima? Svoju polovinu? Svoju prazninu?

Kada sam prošle godine dobila stipendiju Nobelovog muzeja i Švedskog instituta, mediji u Srbiji su preneli vest da sam dobila nagradu Nobelovog komiteta, bezmalo Nobelovu nagradu.

Nema televizije koja me nije zvala da gostujem. Na neke sam i otišla.

Sećam se pitanja voditeljka šta mislim zašto su izabrali mene među 35 nastavnika iz celog sveta.

Rekla sam – zato što imam impresivnu radnu biografiju. Jer je imam. Činjenično je proverljivo, ali ne i poželjno da to i kažem.

Za ženu je daleko bolje da je skromna i smerna. Topla i nežna. Prisutna i dostupna.

A sve nabrojano se briše ili pretvara u svoju suprotnost ako je žena svesna svog uspeha. Ako se preliva. Ako ne priguši svoje unutarnje svetlo.

Ljudi će, takođe, pljuvati po tvom uspehu. Žene posebno.

Pominjala sam nedavno gospođu koja je na stručnom skupu analizirala moj Instagram profil, pa je istakla:

da sam lepuškasta
da ne znam da menjam imenicu Banja Luka po padežima
da sam od svoje struke napravila biznis.
Ovo poslednje je izgleda najbolnije, jerbo nije na ženi da razvija, a kamoli da ima biznis.

Takođe, nije na nekome ko je završio književnost da istu primakne narodu.

Siroti elitizam je društveno i akademski prihvatljiva poza profesorke književnosti.

Ona nosi svilenu košulju sa mašnom, bisere i prezire plebs dok čita Gospođu Bovari i razume kako je Flober, iziritiran neuspehom svog prethodnog romana, odlučio da napiše roman ni o čemu, pa se zajebao i napisao remek-delo svetske književnosti. Ta slika se ceni.

Neprihvatljivo je imati svoj biznis.

Kažnjivo je biti lepuškast sa 47 godina. Svojom lepuškastošću podsećaš vrsnice i one mlađe da to može i bolje, nego treba poraniti, zoru prevariti do teretane. Jbg, ko će da se cima! Bolje pljuni i zapevaj!

Ljudi će objašnjavati tvoj uspeh bremenom koji oni nose, a ti ga nemaš.

Moj uspeh je posledica, kako bi to bilo društveno prihvatljivo kazati, moje neostvarenosti u ulozi majke.

Odavno se ne trzam na ovu temu.

Znaš, tvoj ili moj uspeh, svejedno je, lako ga je objasniti.

Evo, gledaj: ti imaš bogatog muža, pa ti je lako da budeš uspešna kad ti dadilje čuvaju decu (kome si ih rađala, reći će), a muž ti je otvorio firmu da ti ne bude dosadno kod kuće, i onda je normalno da si kao uspešna. Kapiraš?

Uopšte nije važno šta radiš, na koji način i koliko, bitno je da imaš nešto što oni nemaju i da oni nose neki teret koji, čini se, ti nemaš, a njih isti sprečava da se razviju u divne bele labudove.

Kada sam pisala knjigu O jednorozima, magiji i kritičkom mišljenju, uhvatila sam sebe kako govorim da to ide lako i brzo.

Eto, to može da uradi svaki nastavnik, samo ako hoće.

Prenebregla sam da knjigu pišem 15 godina – koliko traje i moj rad sa decom, u školi.

Da li baš svaki nastavnik može da napiše knjigu o školi i školskom životu?

Ne može.

Ne osećam potrebu da objasnim ili ubedim u ispravnost svog stava.

To, takođe, ide ruku pod ruku sa prihvatanjem sopstvenog uspeha.

Ne pravdam se.

Da ovo pismo posvetim temi uspeha i našeg odnosa prema sopstvenom postignuću, podstakle su me dve stvari:

jedna je nagrada kojom je moja knjiga ovečana na Festivalu humanistike, kulture i umetnosti Pazi šta čitaš
druga je višemesečni kurs iz oblasti liderstva i preduzetništva koji pohađam kod Mie Popić.
Stvari su se zgodno isprepletale tako da, dok prorađujem imposter sindrom, istovremeno se dešavaju uspesi koje bi valjalo da prigrilm i ponesem kao najudobnije patofne. U procesu sam.

Ostavljam te ovde da razmisliš o svojim uspesima.

Ne nudim ti rešenje niti neku zaokruženu priču sa narovučenijem.

Samo te podstičem da razmisliš.

To je sve za ovaj četvrtak.