Poraz motiviše

Leteći cirkus Montija Pajtona obeležio je moje odrastanje čuvenom pesmom Always Look on the Bright Side of Life. 

Pajtonovci su u najvećoj mogućoj meri oblikovali i moj smisao za humor. Ironičan, autoironičan i, kada je potrebno, blago crnuhomoran. Tako je njihovo poimanje sreće postalo i moje poimanje. 

Sve dok me na početku četrdesetih nije preplavio njuejdž šit.

Jedna od, rekla bih, najopasnijih stvari koja nam je servirana na talasu te životne filozofije jeste imperativ sreće. Šta god da nam se dešava u životu (a svi znamo – shit happens), ostanimo nasmejani, čili i vedri.

Budući da sam, što bi moja drugarica psihoteraputkinja rekla, razrađen klijent relativno brzo sam se izvukla iz gliba permanentne sreće koji nas, uz ogroman utrošak energije jer negiramo stvarno stanje, odvlači od neprijatnih emocija. Neprijatno je biti tužan. Potišten. Melahnoličan. Aksiozan. Depresivan. Neprijatno, ali tu je. 

Ne možemo se smejati kao ludi na brašno ako patimo. Valjda. Ne znam.

U duhu gorepomenutih Pajtonovaca – And Now for Something Completely Different.

Ono što ću ti ispričati deluje kao njuejdž šit.

Poraz me motivisao da postanem pobednik.

Zvuči kao njuejdž šit clickbait, zar ne? 

Pokloni mi, ipak, 5 minuta pažnje, isplatiće se.

Kada sam počele da radim u školi, nisam imala pun fond časova. Za one koji nikada nisu ušli u školsko računovodstvo to znači da sam primala oko 60% nastavničke plate. Nije mi smetalo. Bila sam srećna. Do juna.

A u junu se dele časovi za narednu školsku godinu.

Boj na Kosovu, kolorizovano.

Grabež, svađe, optužbe, izdaje, spletkarenja, nameštanja, smeštanja, licemerje – to je otprilike akademska atmosfera u kojoj se izvodi junski sitni račun.

Starije koleginice iz Aktiva za srpski jezik bile su kao kopci. Nemilosrdno su otkidale parčad mesa za koju su verovale da im pripadaju po pravu jačega.

Meni su ostavljale koske, perje, papke i rogove.

Vrlo često se dešavalo da nisam bila ni pozvana na podelu časova.

Ono što mi je udeljeno (koske, perje, papci i rogovi) sve do 1. septembra, u tabeli koja je bila javno izložena, obeleženo je sa XY. 

Oznaka za moje ime. 

Bila sam, takoreći, bezimena.

I to mi je, čak, bilo ok. Bila sam srećna i presrećna što sam, premda bezimena, dobila koske, perje, papke i rogove. To je značilo da sledećeg septembra radim.

Tako je bilo prvih 5 godina.

Za to vreme magistrirala sam. Službeni glasnik mi je objavio magistarski rad kao monografsku studiju. Moji učenici su osvojili nekoliko prestižnih nagrada na literarnim i takmičenjima iz gramatike. Nagradilo me i Ministarstvo za telekomunikacije – 2 puta. Moje ime i prezime počinjalo je da figurira u nastavničkom svetu, dok sam u rođenoj školi svakog juna označavana kao XY osoba.

Ako sad očekuješ spektakularan obrt, pajtonovski ću ti reći Always Look on the Bright Side of Life!

Jednog dana neočekivano se u školu vratila koleginica koja je godinama radila u inostranstvu i ostala sam s papcima i rogovima. Bez perja i kostiju.

I!? Šta ćemo sada!?

Opcija A glasila je da moja škola može da me pošalje u drugu školu da dopunim fond (platu). To bi značilo duplu administraciju, duplo sedenje na dosadnim sastancima, duplo čerupanje za časove u junu i, ono što mi i dan-danas teško pada, dupli kontakt sa ljudima. Imam limitiran kapacitet za odrasle (ne i za decu). S godinama on se sve više smanjuje, a i tada, pre desetak godina, nije bio bogzna. Jednom rečju, žasu i strava.

Opciju B u priču je uveo tadašnji direktor. Taj čovek je znao da nisam običan nastavnik i to je cenio onoliko koliko mu je direktorsko balansiranje dozvoljavalo. Rekao mi je da odlazak u još jednu školu za mene nije dobro. Iznuriće me. Istrošiće me. Odlučio je da držim nastavu građanskog vaspitanja.

Svako drugi bi poskočio od sreće. Svako drugi, ali ne i moja sujeta. Da predajem izborni (a ne obavezni) predmet, koji se ne ocenjuje i koji je u rasporedu rubni čas (pretčas ili sedmi čas), moja magistarska sujeta nije mogla da podnese! Užasa se jasno očitao na mom licu kada sam čula predlog. 

Srećom, u poslu retko kad reagujem ishiterno. Ćutala sam. Dala sam sebi vreme da razmislim. Stavila sam magistarsku titulu u džep. Prihvatila sam poraz i pristala sam.

And Now for Something Completely Different

Šta se dalje desilo?

Dalje se desio pakao.

Uvalila sam se u sranje. I to veliko sranje.

O predmetu koji bi trebalo da predajem u narednoj školskoj godini ne znam n-i-š-t-a (i slovima ništa).

Pored dotadašnja 3 odeljenja (kojima predajem srpski) dobila sam još 13 odeljenja kojima predajem građansko. To je 16 dnevnika koje valja popuniti, 16 sedenja na dosadnim sastancima, 5 novih planova koje mesečno predajem… U glavi mi se vrtelo od brojki i neznanja.

Šta sam uradila? 

Ono što najbolje znam. Učila sam.

U prvoj godini bavljenja građanskim vaspitanjem nije bilo seminara iz domena ljudskih prava koji nisam pohađala. To je značilo da sam svakog bogovetnog vikenda išla po Beogradu i učila neke škole. Na nos sam padala od umora. Gušio me i tadašnji izabranik mog srca koji vikendom nije imao bogzna da ponudi, ali je znao da zanoveta kako nisam tu, samo nešto radim, učim, bla-bla-bla… 

Bože, hvala ti, što si mi dao dovoljno pameti da između muškarca (koji to nije) i posla uvek biram radno vreme po mojoj meri.

A ti seminari, radionice i škole – bio je to potpuno nov, drugačiji i zanimljiv univerzumu.

Prvo, izašla sam izvan kruga nastavnika srpskog u kom se vazda merilo čiji je veći brojem predloga koje znate da idu uz gentiv za označavanje mesta.

Drugo, čula sam stvari koje su potpuno izvrnule moju filološku perspektivu. Sećam se kada sam prvi put bila na radionici o stereotipima i predrasudama. Moji osmaci su paralelno čitali Andrićevu pripovetku Deca. Tamo (u priči) deca (hrišćani ili muslimani, nije ni bitno) idu da tuku male Jevreje – samo zato što su Jevreji.

Sa drugačijim poimanjem predrasuda nikada više na isti način nisam predavala Andrićevu Decu. Taj čas sam završavala pričom o Draganu Jovanoviću, romskom dečaku koga su 90-ih godina XX veka na smrt prebili u Beogradskoj ulici. Sve se desilo na 10 minuta hoda od naše škole. Sa takvog časa ispraćao me je muk. Efekat je bio jak. Utisak nezaboravan. Baš onako kako nastava i treba da izgleda.

Kao nastavnik, zaokruglila sam se, ubucila, nagojila znanjem. Ali ne onim lepim filološkim koji vas zatoči u kulu od slonove kosti, već onim životnim krv, suze i znoj znanjem.

Sećam se seminara na kom sam prvi put čula za Bredu Kalef. Opersku divu koja je, kao jevrejska devojčica, preživela sa sestrom Drugi svetski rat u okrilju katoličke crkve na Banovom brdu. Ana Frank, dakle, nije jedina devojčica o kojoj moji učenici mogu da čitaju ili slušaju.

Sećam se seminara na kom sa učila kako se koristi dokumentarni film u nastavi. Gledali smo i analizirali filmove o deci ratnicima u Africi, sirotinji u Brazilu, deci koja trpe nasilje u Velikoj Britaniji, o devojčici sa Nepala koju samo obrazovanje može spasiti rada u kamenolomu.

Te godine moje odeljenje će snimiti film o nama kao razredu nadahnuti onim što smo radili na časovima građanskog.

Godine su prolazile, a ja sam postajala bogatija. Znanje je bilo kapital. Koleginica koja mi nikada nije bila naklonjena u prolazu mi je rekla od građanskog si napravila predmet. Bila je u pravu.

Tako je prošlo još 5 godina.

U poslednjoj, petoj godini rada kao nastavnik građanskog vaspitanja, pronašla sam konkurs za učenike i nastavnike koji je raspisala kancelarija EU u Srbiji. 

Odabrala sam da se takmičimo u kategoriji multimedija. Ako igramo, igramo jako. Moji učenici i ja smo mesecima pravili sajt čija je svrha da prikupi podatke za srednjoškolce koji nameravaju da se školuju u (tadašnjoj) EU i u SAD. Pravili su intervjue, crtali, animirali, sakupljali podatke, obrađivali statistiku. Dabmoče da su osvojili prvu nagradu. Budući nagrađeni, putovali smo, u organizaciji EU, u Ljubljanu, Beč i Budimpeštu.

Od sledeće školske godine (2016) predajem samo srpski jezik i književnost.

Građansko vaspitanje je od mene napravilo nastavnika ljudsko biće.

Zahvaljujući građanskom vaspitanju:

• sarađivaću sa Agencijom Ujedinjenih nacija za izbeglice
• ambasade SAD u Beogradu finansiraće projekat o pravima žena u američkoj književnosti
• volontiraću u Centru za istraživanje i razvoj društva IDEAS
• prvi put u životu održaću predavanje na engleskom jeziku na Učiteljskom fakultetu u Švajcarskoj.

A sve počelo kao jedno veliko sranje, sećaš se?

Poraz sam pretvorila u pobedu.

Zašto moja priča, ipak, nije uobičajeni njuejdž šit?

Skrenula bih ti pažnju na sledeće: 

• opisano se dogodilo u periodu dugom 10 godina (dakle, ne preko noći)
• opisano se dogodilo uprkos činjenici da nisam uvek emanirala sreću
• opisano se dogodilo zato šta sam radila ne kao konj, nego kao četvoropreg
• opisano se dogodilo, jer me nije napustila energija i ljubav prema onome što radim
• opisano se dogodilo jer nisam odustala, pre svega, od same sebe.

Toliko od mene. 

Za tebe. 

Ovog četvrtka. 

Pajtonovski pozdrav,

Always Look on the Bright Side of Life!

Anđelka