Pozitivni autoportret

U ovakvim situacijama moji učenici obično kažu: Ne znam kako da počnem, a ja im obično odgovorim: Samo počni. A mislila sam da ne počnem. Uopšte.

Mislila sam da ove nedelje neće biti njuzletera. 

Međutim, zbog žena koje su me, a da to nisu znale, podržala u trenutku kad mi je bilo teško, odlučila sam da poslušam sopstveni savet i samo da počnem, pa kud me pisanje odvede.

Sve se pokrenulo jednim domaćim zadatkom.

Na mentorskom programu iz liderstva i preduzetništva, koji pohađam od oktobra, dobili smo zadatak koji se zove pozitvni autoportret. 

Trebalo je da dobavim odgovore od pet bliskih osobe. A pitanje je glasilo: opiši tri situacije u kojima sam uticala na tebe, tvoje navike, odluke, napredak, uspeh…

Pre nego što nastavim, vrlo mi je važno da razumeš da je ovaj domaći zadatak došao posle višemesečnog rada na temi imposter sindroma (što obuhvata i perfekcionizam, i prokrastinaciju, i asertivnost) i da sam rezultate svog rada izlagala mentorki koja je po vokaciji psihoteraput i koja zna ne samo da vodi proces već, i ovo je mnogo značajnije, kako da me iz njega izvede. 

Drugim rečima, ne pokušavaj ovo sama/sam kod kuće ili se bar konsultuj sa lekarom ili farmaceutom.

Uglavnom, marljivo, kako to samo imposterovci umeju, sela sam i odabrala 5 meni vrlo bliskih osoba iz potpuno različitih životnih sfera. Dobar deo njih se čak i ne poznaje lično.

Počeli su da stižu odgovori. Među njima i onaj u kome, meni izuzetno draga i bliska osoba, kaže da ima ozbiljne obaveze na poslu i da verovatno neće stići da mi odgovori. 

To mi je u redu, jer očekujem da se moje obaveze i vreme poštuju, pa s tim u vezi poštujem, ili bar nastojim da to radim, i tuđe vreme, a posebno obaveze. I sve bi bilo dobro da za tom porukom nije stigla još jedna, pa još jedna.

U prvoj mi je kazano da je možda bolje da nađem nekog drugog za odgovor. Pomislila sam, ne želim nikog drugog, napisaću domaći sa onim što imam i to mora biti dovoljno.

A zatim je stigla i druga poruka. Obaveštena sam da mi možda i nismo tako bliski i pomenuta je nekakva gradacijska bliskosti… Tu sam se već izgubila, a ne želim, ni za potrebe pisanja ovog pisma, da se vratim i citiram poruku. Pogodilo me je. Teško. Danima sam prežvakavala emociju potištenosti, ljutnje, iznanđenja, odbačenosti. Tešila sam se. Za par meseci ove reči… Osobi koja mi ih je uputila biće krivo, znam da hoće, ali znam i da jednom, kad se krčag polomi, zauvek pamtim gde je lepljeno i da će tu, na tim naprslinama, uvek voda da procuri, da se odlije, da oteče. Čovek je slušao kako patim. Kako se infantilno išđuvama. Rekao je: to stvarno nije bilo potrebno, dovoljno je bilo pomenuti obaveze na poslu.

A možda, pomislila sam, grleći njegovu toplinu i pažnju, možda je baš potrebno. Neophodno. Možda je važno da čujem da jedan odnos nije to što mislim da jeste. I da ga iz fioke bitno da bitnije ne može biti, premestim u fioku zabavno ili površno ili usputno.

E sad, kako to život udesi… A ovaj put je udesio tako da bude baš gusto, kao testo, da mi ne bi promaklo. Da bih čula. Stvarno, stvarno čula.

Ovo što ću sada opisati dogodilo se u nedelji nakon velikog razočaranja i desilo po principu bam-bam-bam, gotovo dan za danom, da se ne bi razvodnjilo, stopilo sa masom površnih i manje površnih senzacija, događaja, informacija, planova, želja, namera, obaveza… Majke mi, sve je ovako bilo.

Najpre sam na ulici srela ženu. Prati moj Instagram profil. Po bedžu na kaputu vidim da smo saborkinje. Rastanemo se, a onda mi stigne poruka da ću joj poslužiti kao dobar primer, na predavanju, za njene studente kao tip tzv. transformativnog lidera. Ja, dabome, ne znam ko su, odnosno, šta je transformativni lider. Saznala sam. Možeš i ti ako proguglaš.

Nedugo zatim, na nastavničkom skupu, na kom sam bila jedan od učenika, dve koleginice, nezavisno jedna od druge, i nijedna ne zna za moj Instagram profil, zahvale mi se zbog načina na koji predstavljam našu profesiju. Televizija je, pomislila sa, i dalje moćan medij.

Vraćajući se s pijaca, na autobuskoj stanici, spontano, kao da smo stari znanci, jer na neki način i jesmo, pozdravlja me koleginica koja čita ovaj njuzleter. Na porodiljskom je bolovanju. Mlada. Lepa. Veli, da joj ono što radim, i što pišem, pomaže da ne klone, motiviše je.

I konačno, prekjuče stojim na stanici, čekam autobus. Prilazi mi žena. Izvinjava se. Smatra da je nepristojno što me presreće. Kaže mi, i to sam zapamtila: Drago mi je što sad znam da stvarno postojite.

Po svim pravilima pisanja, koje volim, negujem i kojih se pridržavam, sad bi trebalo da poentiram nekim dositejevskim naravoučenijem. No, ne mogu, jer su stvari i tebi i meni jasne. Svako naknadno osvrtanje, povezivanje i isticanje bilo bi, po mojoj proceni, vređanje tvoje čitalačke inteligencije. Uzgred, čudeći se kako na Instagramu uvek bolje prolaze moji pisani tekstovi, iako algoritam gura i neguje rilove, shvatila sam da ljudi koji se okupljaju oko sadržaja na mom profilu – čitaju, ne gledaju. I zabole ih paja za ril i algoritam, a i mene udruženo s njima. 

Ovo je bila digresija u stilu mojih učenika zvana niđe veze. Ajmo dalje!

Život nam uvek poručuje. Glasno. Jasno. A za nas, sa kolibri pažnjom i dispezivnim fokusom, uredi da poruke stižu tom frekvencijom da ih ne možeš prečuti sve i da se trudiš.

Na kraju, martovsko vreme je nalagalo da ovaj njuzlter posvetim dolazećem Danu žena. Međutim, ne mogu da silim da pišem samo zato što tako treba, ili tako mora, ili je to baš dobro za moj posao, ili prodaju mojih programa. A ako poizdalje pogledaš sve što sam ti možda malo nepovezano, malo nesređeno i malo bez vidljivog poentiranja napisala, shvatićeš da sve ovo i te kako ima veze i sa 8. martom, i sa 15. martom, i sa pravom žena da budu ono što jesu. Bez izvinjenja. I da te iste žena mogu da podnesu gubitak nečega što je, možebiti sa isteklim rokom trajanja, jer je zajednica jaka, jer se držimo. Jer formiramo jedan dug, snažan, kroz vreme sakovan a kroz neprilike prekaljen lanac povezanosti i podrške. Čak iako nismo formalno bliske. Na kraju, dođe ti da se zapitaš – šta je bliskost, u stvari? To što imam nečiji broj telefona u imeniku ili podrška koju čak ne moraš ni da zatražiš? 

Ne znam. Nisam pametna. Ti kaži. 

Pozdravljam te, Anđelka