Rakija, bromazepam i ostale letnje delicije

Nisi se nadala/nadao pismu, je l da? 🙂

Mnogo čemu se nismo nadali ovih dana…

Gde smo ono stali… A, da, kad sam bila srednjoškolka, mašina za veš je u našem stanu tokom noći ispustila vodu. Ujutru, kada smo se razbudili, ceo stan bio je poplavljen. Moja majka je sela, zapalila cigaru i rekla: Prvo ću da popijem jednu rakiju, a onda ćemo da vidimo šta ćemo.

Kada mi je na Onkološkoj klinici u Beogradu saopšteno da majka ima neizlečiv rak pluća, nas dve smo spakovale stvari i bolničke nalaze i otišle smo na ručak u jedan od najboljih restorana u Beogradu. Slikale se (naša poslednja fotografija) i nazdravile smo životu.

Kada smo u istom danu Čovek i ja ostali bez poslova, došla sam kući i rekla sam mu šta misliš da odemo negde na ručak, on je odgovorio (i tada sam znala – to je to, moj Čovek 100%) – idemo na meso i to u M…, tamo služe tvoju hranu bez glutena. 

***

Moja majka je, kao, uostalom i sve žene iz zapadne Srbije, više verovala jutarnjoj rakiji nego bromazepanu.

Ne pijem rakiju (još) ni bromazepam, a da sam mirna – nisam.

Dani mi prolaze u rasponu od sjaja do očaja.

Čas sam u panici i zamišljam život kraj kontejnera.

Čas razmatram opciju kako da preduzetnički pokidam ne samo u Srbiji nego i u moj je život Švicarska, jer nebo je granica, a i to je upitno. 

U tom od blata do zlata raspoloženju setila sam se i jedne od upečatljivijih seansi sa psihoteraputkinjom.

Nešto sam, opisujući joj, nazvala katastrofom. Ona me i podsetila i opomenula da se bar ja razumem u reči i nijanse u značenju. Katastrofa je zemljotres, tornado, cunami, izlivanje vulkana, a to što preživljavam u trenutku nešto je sasvim drugo. Nije lako, ali nije katastrofa.

Tada smo ustanovile da na krivi mog emotivnog stanja postoje samo dve opcije – stanje užasa i očaja i stanje, što bi Brena u tom trenutku rekla, sve mi dobro ide osim ljubavi. 

Život je, uvek, negde između. 

Tu je i moja najbolja drugarica anksioznost. 

Kada imaš bujnu maštu, u njoj se nastanjuje ogroman kreativni potencijal koji ti pomaže da stvaraš. 

Kad se u bujnu maštu ugnezdi anksioznost, onda se baviš zamišljanjem situacije koje se, najverovatnije, nikada neće dogoditi, ali ti ređaš u glavi replike koje izgovaraš u imaginarnim i obavezno neprijatnim dijalozima, vidiš sebe u nekom velikom poniženju, obespravljenosti… Ja obavezno sebe vidim neofarbanu i bez nalakiranih noktiju. Šta ću kad sam sujetna na izgled. Nije bolest sve što boli. Priznajem.

U nekom trenutku beskonačnog skrolanja po internetu pročitam da se u astrološkom smislu sada dešava razbijanje nekakvih ciklusa. Opisano je pet primera kako ti ciklusi izgledaju. Dabome da sam prepoznala svoj. Ide otprilike ovako: svet je nesigurno mesto – osmelim se da uđem u svet – upustim se u kontakt – budem povređena i vraćam se na psihoterapiju – svet je nesigurno mesto. 

Scena čitanja o ciklusima astrologije i neba se dešava dok kraj mene mirno leži Čovek. Ne sluti šta muljam po glavi. Gleda neki akcioni film. Stalone i Švarceneger. Posmatram ga preko ivice telefona. Proučavam. Analiziram. Tražim grešku. Pa opet gledam u telefon, pa u njega, pa u telefon…K’o rekla bih da sam taj ciklus razbila, jer Čovek izgleda kao sigrno mesto u svetu. K’o normalan, sačuvajbože!

Kad se jednom Ilija Čvorović u meni razbudi, taj neće skoro na spavanje. 

Onda, opet u traganju za smirenjem (jer još ne pijem rakiju, a lekovi, ili kako kod mene u selu kažu, praškovi su jeres, u to niko ne veruje) pročitam negde da je u ovom trenutku najbolje da radimo ono u čemu smo odlični, jer tako kreiramo ogromnu količinu dobre energije. 

Meni se čini da sam trenutno najbolja u kreiranju drame, dranja, komandovanja, nestrpljenja. Bolje da ne kreiram energiju za kolektiv. 

Onda me zovne urednica iz Službenog glasnika. Veli, knjiga je savršena. Zakazala je papir u štampariji, a dizajnera za 1. septembar, priprema i promociju na Sajmu, kao i… Malo se trgnem. K’o razbudim, obradujem, dozovem svesti. Nešto, biće, ipak radim dobro, na polzu naroda.

A što se tiče naroda, moji programi iz prošlosti grme: čovek je u nevolji sam.

Moje iskustvo zna drugačije. 

Svaki čovek ima zajednicu. 

Pripada joj. 

Pripada mu. 

Nije sam.

Sa tom mišlju te i ostavljam.

Nismo sami. Zajednica je jaka.

Popij jutarnju rakiju. 

I kreni u novi dan sa onom čuvenom mišlju Bore Todorovića – kad god sam u krizi, treba mi malo luksuza, dobre hrane, dobrog vina… 

Neka to bude i luksuz pripadanja svetloj strani univerzuma. 

Pozdravljam te!

Anđelka