S porodicom je najgore, stvarno

Vreme je slava, pa se prisetih…

Odrasla sam između dva sistema vrednosti.

Na zapadu ne postoji opcija da ne slaviš slavu. U babinoj kući, gde su živeli ujak i ujna sa decom, na zidu su, jedan do drugog, stajali Josip Broz Tito i Sveti Đorđe. Baba se čak potrudila da slike budu istog formata, ali se oduvek jasno znalo ko je jači igrač.

U Šumadiji, brale, deda je golootočanin, a babu za pravoslavlje boli domali prst na nozi. U životu nisu proslavili slavu dok se moja tetka, koja je živela sa svojom porodicom kod dede i babe, nije produhovila na talasu vaskrslog srpskog nacionalizma sredinom 90-ih. Slavila je Đurđic.

Kad bi pop dolazio, deda je, u znak protesta, napuštao kuću. Lično mislim da bi bilo bolje da je baba odsustvovala, jer, mada je sve vreme učestvovala u činu, psovala bi popa sebi u bradu i požurivala ga.

Moje je majka ironično komentarisala kako tetka slavi slavu, a nedeljom uključuje mašinu za veš i plete na crveno slovo. Neukusno.

Pravoslavni snobizam kao takav.

Još kao dete odlučila sam da neću slaviti. I ostala sam pri tom stavu.

Slavi Čovek, ali do tog trenutka ima još nekih 30-35 godina.

***

Pre same slave, baba sazove mobu. Kuća će se izvrnuti naopačke. Od poda do plafona. Isto se odnosi i na babin vrt, garažu, svinjac i kokošinjac.

Peru se prozori. Ribaju tepisi, staze i podovi.

Štirkaju zavese, stolnjaci i miljea.

Baba je bila veliki ljubitelj štirka što se odrazilo i na moju psihu. Košulje nosim da peglaju na hemijsko. Šta je 300 dinara, ako smiri uštirkanu svest?!

Pretresa se ceo gornji sprat kuće, jer će tu noćiti porodica dedine sestre koja se udala u Višegrad i čačanski deo porodice. Da, i mi imamo Čačane. Kako drugačije…

Baba naredi da se iznesu stajaće posteljine, one koje je svojeručno vezla. A na terasi se provetravaju jastuci, ćebad i jorgani.

Onda se spustimo u prizemlje.

Iznosi se escajg koji se koristi samo za slavu. Tanjiri obrubljeni fejk zlatom. Beli sa detaljima pastoralne idile. Mali Vilerovi gobleni na vona bi porcelanu. Sve se prepere, jer je stajalo. Na slavski sto se ne sme izneti plehani tanjir ili, sačuvaj bože, reckavi nožić sa oker plastičnom drškom koji je imala svaka poštena kuća u SFRJ, da posle ne priča komšiluk…

Čaše za vodu, rakiju i sok se preperu, poslažu i pokriju krpom (da nešto ne upadne, sleti, pa posle da komšiluk priča…) do slavskog trenutka.

Onda na red dolaze veliki čorbaluci i ovali. Kutlače i činija za bukliju (buklija je, u suštini, rakija u činiji za supu; u sredini je jabuka u koju su, ukrasa radi, pobodene grančice bosioka).

Kad je baba sve pregledala, okrenula, namestila i dala znak, prelazi se na spremanje hrane.

Mi, deca, u crno se zavijemo ako slava padne na posni dan. Srećom, to nije bilo tako često ili potiskujem neprijatne uspomene.

U tom spremanju hrane za decu nije bilo mnogo posla. Ujna bi napravila raspored kad se šta sprema. Donele bi se velike količine oraha, domaćih jaja, čokolade za kuvanje (ne može torta biti patišpanj i margarin, posle komšiluk da priča…). Istini za volju, u zapadnoj Srbiji glavni deo slave nije, niti može biti, dezert. Do dezerta retko ko stigne trezan. Glavno je, zna se, predjelo (pršuta i kajmak), pečenje (krtina), ima i supa (ali to samo da ne bi komšiluk pričao da nije bilo supe) i kupus salata (koju će, dobro ukišeljnu, jesti kad osete da je alkohol pretegao, a do večeri treba postaviti još dve soVre).

Na dan slave redovno sam dobijala batine od majke.

Nemilosrdno me šamarala u babinom kupatilu, jer nisam htela da kažem, ulazeći u babinu kuću, srećna slava.

Brukala sam je. A moja majka nije mogla da podnese da je njeno brižno pravljeno remek-delo sramoti.

(I tako svake godine dok nisam dovoljno porasla da kažem da neću ići na slavu.

I dok, decenijama kasnije, na psihoterapiji nisam saznala da je majka bila narcisoidni tip ličnosti.)

Kada me ujak ili baba izvuku iz kupatila i umiju od suza, sledio je još jedan talas prekora i ljutnje.

Nisam htela da pijem bukliju. Gadila sam se i dan-danas se gadim da pijem iz čaše (ili iz činije) iz koje je pila jedna osoba, a kamoli ceo slavski sto. U početku sam primicala glavu činiji i pravila se pijem. Majka je zelenela od sramote zbog neispravnog deteta. Zato danas, kad mi u toku bilo kog pravoslavnog obreda, ponude čašu ili kašiku koju su svi lizali, rezolutno odbijem.

Treći oblik sramote koji sam, tokom slave, priređivala majci bilo je moje odbijanje da se ljubim sa rodbinom. Užasavalo me je da me bilo ko bali po obrazima. Izmicala sam se bez ustezanja. Majka je propadala u zemlju, ali sam, vremenom, rodbinu istrenirala da mi samo pruže ruku. Svi su naučili da ono čudno Marijino dijete ne voli da mu se primičeš.

Decenije će proći dok, najzad, ne prihvatim zagrljaj svojih prijatelja. Poljubac je retko opcija. Čak i sad.

Još kao dete znala sam da neću slaviti slavu.

A onda sam upoznala Čoveka i negde na početku prošle školske godine, prirodno i spontano mi je rekao, najavi u školi da u decembru slaviš slavu.

Od mene slavska domaćica neće da bude, rekla sam napadački.

Niko mi to nije ni tražio.

Saradnje radi, najavila sam slavu u školi. Ali sam na događaj krenula u punoj mentalnoj i emotivnoj ratnoj opremi. Borbena gotovost na najvišem nivou.

Došli smo dan pred slavu. Sve je bilo spremno. Gard mi je visoko postavljen, jer sam nepoverljiva. Spremna da branim svoj teritorijalni integritet i suverenitet i da jasno stavim do znanja da ne idem u crkvu, ne ljubim ‘lebA i ne pijem iz iste čaše.

Niko mi ništa nije ni tražio.

Sve normalno. Opušteno.

Došli su i gosti. Rukovali smo se. Oprezno. Svakog časa očekujem da me neko zaskoči sa poljupcima ili nekom obrednom radnjom koja podrazumeva kolektivnu razmenu pljuvačnih izlučevina.

A ako sam znala da se bunim kao dete, šta tek znam sa 47 godina.

Prijatno neće biti, to je sigurno.

Slava odmiče. Čovek ne zna za moj problem sa tim porodičnim praznikom. Nisam mu rekla. Ali me oseća. Prati. Posmatra. U trenutku kada sam se opustila, gotovo sigurna da nikoga ne sramotim i da ama baš niko ne traži ništa od mene, kao da se opustila i čitava slavska atmosfera, pa čuh da su, u stvari, došli da vide snajku. Vele, dugo su je čekali.

Život je komendijant, rekao bi Crnjanski. Na kraju ispadoh slavsko remek-delo. Koje su svi došli da vide. Jer su ga dugo čekali. I zadovoljni su. A nisam morala da kažem srećna slava ili da cmoknem ‘lebA ili da se balavim sa gostima.

Ako slaviš, srećna ti slava.

Ja slavim 28. novembra.

Slavim svoju knjigu. Svoj trud, znanje i iskustvo.

Slavim svoju profesiju i bogatstvo koje donosimo svetu podučavajući.

Slavim činjenicu da bez učitelja svet ne postoji.

Slavlje je u knjižari Geca Kon.

Predviđeno je da slavimo od 18 do 20 časova.

Moja urednica očekuje puno gostiju, zato obilazi knjižaru, reorganizuje prostor, naručuje knjige, opominje me da imam dovoljno hemijski za potpis.

Ja… Uglavnom prokrastiniram.

Obući ću nešto uštirkano.

To je slava koju sam birala.