Vreme za promene

Jun je za mene poseban mesec.

Mesec slavlja i započinjanja novih životnih ciklusa.

U junu mi je rođendan.

U junu proslavljam maturiranje svojih đaka.

U junu sam donele neke važne životne odluke.

Transformišuće. Teške. Neophodne.

Lepe. Ljubavne. Jednostavne.

Jun je mesec za promenu.

Zato su promene tema junskog njuzleter serijala.

Njuzleter, za sada, prima više od 900 čitalaca.  Ako poznajete nekoga ko bi mogao postati deo ove male, ušuškane zajednice, uputite nju ili njega na link u opisu mog Instagram profila – njuzleter je besplatan i stiže svakog četvrtka u 8 ujutru. Uz kafu.

Kad pomenuh Instagram, profil just_srpski je mesto koje zagovara promenu obrazovne paradigme a koja, pre svega, počinje promenom nastavničke svesti.

A ako bih pokušala da razdvojim profesionalnu od privatne promene, bilo bi to nemoguće. Kao da pokušavate da skinete čokoladu sa pomorandže u jafa keksu. Nije da ne može, ali morate biti hirurški precizni. Na kraju, i kad ih razdvojite (učinak nikada nije stopostotni), to više nije jafa.

A kako je sve počelo…

U pokušaju da razmrsim klupko i nađem početak niti promena, uvek se rado setim jedne školske situacije. Tada mi je postalo kristalno jasno da sam počela proces koji mi je nepoznat i čiji je ishod neizvestan. Ne znam da li će me opažena promena odvesti tamo gde želim, a onda sam se zapitala – a kuda ja to želim? Gde bih da stignem?

Ko želim da postanem?

Za početak želela sam da budem dobar nastavnik. Onaj koji sve zna. Odlično prenosi znanje. Do iznemoglosti, i dečje i svoje, uvežbava pređeno gradivo. Vazda dodaje nešto novo, bogato, obimno i drugačije. Revnosno pregleda kontrolne i pismene zadatke. Tasove na vagi ocenjivanja (misli da) uvek drži u besprekornoj ravnoteži. Sprovodi planirano bez odstupanja.

Jasno vam je da to nije dobar nastavnik.

To nije ni nastavnik.

To je mašina.

Međutim, kako to život zgodno udesi. U toj jednoj školskoj situacij moj rigidni vrednosno-vaspitni sistem sudario se sa potpuno iznenađujućom spoznajom da imam – rastući, a ne fiksiran majndset! Tih godina još sam predavala i osnovcima. Uvežbavali smo glasove i glasovne promene. Najavila sam kontrolni. U, razume se, zakonom predviđenom roku. Održala sam pripremu za kontrolni. Sastavila test 5 dana ranije. Dve grupe uz različitu distribuciju tačnih odgovora da bih onemogućila prepisivanje. Odštampala test. Uheftala. Ma bombona!

Nema da nema, samo može da nestane!

Odmah po urađenom testu, sela sam da ga pregledam. Zapadne mi za oko jedno pitanje. Dala sam niz različitih glasova a zahtev je glasio – izbaci uljeza. Od 12 učenika u jednoj grupi, ako je dvoje uradilo tačno zadatak – e, vala! Ovaj jedan izbacivao uljeze po zvučnosti, ovaj drugi po mestu tvorbe, neko se dosetio pa video slova sa kukicama – i izbacio one glasove koji nemaju kukice. Iznerviram se. Zar onoliko drvih o glasovima, 101 zadatak smo uradili, uključujući i one Tršić level (za neupućene – državno takmičenje iz srpskog jezika se održava u Tršiću)i opet ne znaju!

U tom trenutku moj zapušteni, ali prisutni rastući majndset promolio je raščupanu glavicu i rekao mi tiho, ali rezolutno: Čekaj, snajka, polako. Možda je, u stvari, svako od te dece zadatak uradio tačno. Jer, pazi, snajka, u zadatku piše da izbace uljeza, ali ne piše po kom kriterijumu. Deca su našla svoj kriterijum. Ne bilo ti zapovijeđeno, proveri ima li ti ovo smisla.

Vratim se ponovo na zadatke. Onaj mali što se držao zvučnosti kao kriterijuma – tačno izbacio bezvučne uljeze. Onaj, grdan, što razlikuje glasove i po mestu tvorbe – tačno izbacio (prednjonepčane) uljeze. Pa i onaj što je izbacio slova sa kukicama – oporavio. Dam poene na zadatak, a analizu testa iskoristim da im objasnim šta se, zapravo, dogodilo. Bili su svojoj nastavnici – ljudsko biće. I, još jedna stvar, sećam se da je tog trenutka moj autoritet postao značajan, jer sam pokazala da ne znam i ne umem sve i da je to u redu.

A sve se ovo moglo završiti i drugačije. Imala sam unapred utvrđeno rešenje zadatka. Oni nisu uspeli da mi pročitaju misli (šta sam tačno mislila pod onim izbaci uljeza). Njihov problem. Zadatak je netačan. Oni ništa ne uče. Još manje slušaju na času. Ocene su im katastrofa. Sram ih bilo. Ništa od njih nikada neće biti. Samo bulje u telefone, nije ni čudo što ne umeju pravilno da pročitaju zahtev na testu… Bla-bla-bla-bla. Tako zvuči fiksni majndset. I tako ga učenici i čuju, kao bla-dosadno-bla.

Isti, gorepomenuti, rastući majndset kasnije će me odvesti na seminare koji nemaju ama baš nikakve veze sa glasovima i glasovnim promene, ali i te kako imaju veze sa načinom na koji deca 21. veka uče i slušaju.

Ako vas tema zanima, pratite njuzleter i Instagram. 

Pozdravljam vas!

Anđelka