Znaš li ti čija sam ja žena?

Početkom godine neočekivano sam se našla u situaciji da odgovorim na ono čuveno bahato balkansko pitanje: Je l znaš ti čija sam ja žena?

Odgovor je izleteo iz mene.

Zazvučao je baš kako treba. Kao jedini logičan.

Ja sam SVOJA žena.

Istovremeno, nikada tako jasno i snažno nisam osećala da, bivajući svojom ženom i posedujući sebe u punom kapacitetu, pripadam.

Nisam osoba koja piše novogodišnje ili bilo kakve rezolucije.

Nisam ni od onih koji počinju od 1. (u mesecu) ili od ponedeljka. Kad osetim da mi se počinje, počnem.

Međutim, da te ne držim u zabludi, ništa se ne dešava odjednom i preko noći. Tako se ni uvid da sam SVOJA žena, koja je SVOJA i kroz pripadanje, nije desio preko noći

Za sve postoje pripreme.

Suptilni uvidi.

Proces.

Kao neko ko godinama ide na psihoterapiju, znam da su promene filigranski rad koji zahteva strpljenje i posvećenost. Često se spolja ne vidi šta radimo ili da li išta radimo.

Znaš onu scenu koju Andrić koristi i u Mostu na Žepi, jednako kao i u romanu Na Drini ćuprija. Dok opisuje izgradnju mosta, Andrić rečima slika haos iz kog, kada se sklone šut i skele, kada odu radnici, i kada se razgrne sve to ništa i svašta, vidiš blistavu belu građevinu skladnih linija. Nalik, kaže Andrić, talasima koji su krenuli jedan drugom u susret i zaustavili se nad zelenom i penušavom Drinom.

Negde tamo u septembru donela sam odluku da se upišem na program Mie Popić o liderstvu i preduzetništvu. Još ništa skuplje od tog programa u sferi učenja nisam sebi priuštila.

Kada sam baš materijalno stešnjena, uobičajila sam da kupim sebi nešto skupo. I dok je u redovnim prilikama to čašćavanje i darivanje u rangu čizme-torba-nakit-niša parfem-kaput… (niz je beskonačan), kad sam finasijski izazvana i kada bi svako, uslovno rečeno, normalan, čuvao, kao Kir Janja, bele pare za crne dane, volim da sebi kupim nekakvu školu. Iskustvo me naučilo da moje škole nisu trošak već ulaganje i da sam osobu u koju vredi uložiti, jerbo, bez lažne skromnosti i uvijanja, znam da pretvaram znanje i veštinu u gorepomenuti kapital.

S druge strane, kad mi ne ide i kad se osećam loše, ništa me ne digne iz mrtvih tako brzo i tako snažno kao nekakvo učenje. Da li se u tim trenucima osećam korisno dok me tišti trenutna beskorisnost ili pravim diverziju za mozak (umesto da overtinkuje, paniči i kreira apokaliptične scenarije, bolje da uči), ne znam. Važno je da radi.

Ne mogu ti sad prodati priču kako sam od oktobra, kad je program počeo, do sada postala liderka, jer nisam.

Ne mogu ti reći ni kako sam je jedno jutro probudila kao preduzetnica, jer se tako budim nekoliko poslednjih godina.

Ono što ti mogu preneti jeste ono što osećam.

A osećam novu vrstu ličnog identiteta.

On se začeo i ispilio u okviru mentorske grupe.

Uglavnom se srećemo onlajn, tako da ako računaš na to da smo se povezale kroz fizičko okupljanje u prostoru oko iste teme kao oko ognjišta – nismo.

Različitih smo godina. Različitog poslovnog i porodičnog stanja.

Krećemo se u atmosferi koja je po mom ukusu – profesionalna, a prijatna.

Niko ne ogovara muža, jetrvu, decu, niko se ne žali na kolege, okolnosti ili vreme.

Sve žene su neke vrsta stvaralaca, one koje iz haosa, kada razgrneš skele i šut, iznedre blistavo beli most elegantnih linija.

Ta mentorska grupa me podsetila na nešto što se lako zaboravi kada radiš samostalno.

Čovek ne mora da bude fizički pored tebe da bi te držao uspravnom. Dovoljno je da postoji prostor u kome se misli izgovaraju do kraja. Da postoji neko ko razume kontekst, zna šta gradiš i ne pokušava da ti objasni život jer misli da zna bolje.

U toj grupi niko nikoga ne uči kako da bude drugačiji. Uči se kako da budemo SVOJA žena.

Ona koja stoji iza odluka koje donosi. Ona koja razmišlja dugoročno, čak i kada je gusto.

Ona koja vidi dalje od sledećeg koraka, a da je taj pogled ne parališe.

To je ono što meni menja percepciju.

Taj osećaj da imaš gde da proveriš misao pre nego što od nje napraviš potez.

Da imaš svedoke svog procesa.

Da znaš da nisi usamljena u pitanjima koja nosiš.

Mislim (ili, preciznije, osećam) da se identitet ne gradi u tišini, nego u kontaktu.

Ne u objašnjavanju sebe, nego u razmeni sa ljudima koji znaju o čemu govoriš. Kada se to desi, stvari krenu u pokret. Ne naglo i ne teatralno. Pojavi se ideja koja ima noge. Vizija koja ima ruke. Cilj koji ne steže oko struka kao tesne pantalone.

Ako sada pomisliš kako bi ti značilo da imaš takav prostor, da znaš da postoji zajednica u kojoj se ne dokazuješ, nego razvijaš, želim da znaš sledeće.

Moj mentorski program je popunjen. Sledeći neće biti uskoro. I to govorim mirno, bez fanfara i kreiranja dramske napetosti. Znam šta taj rad zahteva, i od mene i od ljudi koji ulaze u njega. Upravo zato ga ne širim preko mere.

Ali znam i ovo. Ako razmišljaš o tom radu, ako te zanima kako izgleda kada sednemo i ozbiljno se bavimo tvojim pitanjima, tvojim planovima i tvojim sledećim korakom, postoje konsultacije. One su mesto gde možeš da iskusiš razgovor koji donosi jasnoću, smer i mir u glavi.

Ne nosiš sve sama. Imaš plan koji možeš da izgovoriš naglas i da staneš iza njega.

U februaru je, dok pišem ovaj njuzletr, slobodno još jedno mesto (od 4) za konsultacije. Tvoje je ako tako odlučiš.

A ako osećaš da bi ovaj mejl značio nekome koga voliš ili poštuješ, prosledi ga. Nekada je dovoljan jedan ovakav tekst da pokrene mehanizam u mozgu.

Sve kreće od jedne misli.

Ako želiš, možeš i da mi odgovoriš. Volim da znam gde si dok ovo čitaš i kakve su ti se misli i emocije probujale.

Čujemo se sledećeg četvrtaka.

Anđelka

P. S. Ukoliko si se prepoznala u delu o zajednici i učenju koje drži glavu iznad vode, to nije slučajno. Obrati pažnju na tu misao. Ona obično zna gde treba dalje.