Kad čovek voli ženu…

Nije bitno da li ti je poznat roman Marsela Prusta U traganju za izgubljenim vremenom. Od tih milion strana, koje je napisao anksiozni Francuz početkom XX veka, važan mi je, za potrebe današnjeg pisma, ona epizoda kada ukus kolača (madlene) vraća glavnog junaka niz vremensku osu sve do detinjstva. Ta epizoda se u svetu književnosti smatra amblemskom. Ali, kao što rekoh, ne moraš da pročitaš Prusta da bi u svom doživljajnom polju imala/imao ukus ili miris kao okidač za sećanje.

Moja majka je mirisala božanstveno.

Imala je topao tip kože koji dugo i lako zadržavap mirise.

Volela sam da otvaram ormar sa njenim stvarima radi onog filmskog efekta – otvoriš ženski ormar i zapahne te oblak parfema pomešan sa njenom suštinom. Majka je mirisala božanstveno i kada je nosila običan dezodoranas i kada je imala skupoceni parfem. Božanstveno.

Tako, valjda, majke mirišu.

Moja sestra nasledila je majčin tip kože. Onaj za koji se parfem prirodno i lako priljubljuje kao baršunasta mahovina za glatku površinu rečnog kamena. Povremeno sestri poklonim skup parfem premda znam da ona širi mirisnu raskoš i sa onim fejk parfemima pakovanim u prozirnu plastiku koji se prodaju po ceni sapuna za ruke. Zna i ona. Zato ih rado kupuje.

S druge strane, moj tip kože je hladan.

Mirisi ne prijanjaju lako i ne zadržavaju se dugo.

Kao studentkinja bila sam zadovoljna što mogu da kupim dezodorans i mirišem na čisto i sveže.

Prvi parfemi bili su pokloni. Moja komšinica je lekar. Sve što se njoj nije dopadalo, prosleđivala je meni, jer sam njenoj deci povremeno držala (besplatne) časove. Ti nebirani parfemi ipak su za mene bili dragocenost. Čvrsto sam verovala u njihovu autentičnost i stavljala ih u posebnim prilikama. Nijedan nije ličio na mene, ali je sam čin nanošenja parfema na kožu minut pre nego što iz kuće izađem u noć punu mladalačkih nadanja bio čarolija.

Prvi nesumnjivo pravi parfem dobila sam od oca.

Bio je na službenom putu u Sloveniji.

Vratio se sa tada najmodernijim parfemom Dolce&Gabbana The One. Bio je upakovan u zlatnu kutijicu pravilnih linija. Odisao je skladom i simetrijom. Melem za moju opsesivno-kopulsivnu narav.

Prvo nanošenje dragocenih kapljica bilo je religiozno iskustvo. Utisak: poražavajući. Parfem je na mojoj koži bio užasan. Zagušljiv. Težak. Sećam se reči moje sestre: Molim te, nemoj ga stavljati kad kreneš na fakultet, narod će se ispovraćati u autobusu.

Parfem je, zatim, probala moja majka. Na njenoj koži bila je to ćilibarsko-mošusna harmonija. Zavodljivo umotavanje u velove treperave mirisno-mistične tečnosti.

Tako sam saznala da moj otac, budući da je celog života voleo samo jednu (svoju) ženu, parfem kupuje, čak i kada mu to nije namera, za nju.

U narednim godinama, čim sam se zaimala, počela sam da izdvajam i štedim kako bih kupila parfem. Mesecima sam odvajala novac, jer sam želela ne samo pravi pravcijati parfem.

Želela sam iskustvo ulaska u luksuz parfimerije.

Želela sam razgovor sa umiljatom prodavačicom.

Želela sam da kažem: …da, želim da upakujete parfem, može i mašna… Jeste, poklon je, za mene.

Mugler Angel.

To je bio moj izbor. Orijentalno-gurmanski. Upečatljiv. Uživala sam u mirisu. U plavetno hladnoj zvezdolikoj bočici. Mazila sam se s njom. Držala sam je u ormaru kraj Rečnika književnih termina. Kao ikonu.

Onda je došao Versace Crystal Noir.

Topila sam se u njegovoj snazi i senzualnosti. Uživala u otmenoj ljubičasto-crnoj tami bočice na čijem je vrhu položen čep u obliku koji nijednu devojku, ma koliko se femkala, ne ostavlja ravnodušnom – dijamant.

E onda su uz parfeme došli muškarci.

Odrekla sam se omiljenog parfema, jer je tadašnji izabranik mog srca tvrdio da Crystal Noir miriše na muško.

Tako sam, mnogo kasnije, saznala da žena vaistinu miriše na muško kada pored sebe oseća vonj slabosti.

Negde tamo oko 40-e već sam imala parfem za sve vremenske prilike – od tornada i cunamija do vulkanske erupcije. Drugim rečima, mirisala sam na proleće u decembru. Nosila sam Šanel na poslovni sastanak, jer nisam htela nepotrebno da trošim reči na objašnjavanje cene mog rada. Leti su me obavijali lagani i lepršavi voćni tragovi na koži. Izbegavala sam zemljane, drvenaste i tonove kože. Udaljavala sam se, gotovo uvek, od preterane slatkoće. Puder je bio moja nota.

Tako sam saznala da ženi parfem pomaže da miriše na sebe. Učvršćuje najdužu i najpostojaniju veza u životu. Vezu sa samom sobom.

A onda sam upoznala niša parfeme.

U mojoj interpretaciji iskustva bi izgledalo ovako: Kolumbo je, ugledavši Ameriku, uzviknuo: Vidi, niša parfem!

Tako sam saznala da, osim pudera, volim notu bibera. Puder i biber.

U svet niša parfema uvela me moja frizerka J. Jednog dana tutnula mi je parfemski katalog u ruke dok sam čekala da me pretvori u ljudsko biće: Učiteljice, pogledaj parfeme, ako ima neki koji ti se dopada, da naručimo, znam ženu. Prelistala sam katalog, tačnije, pokušala sam, sve dok J nije ubrzala listanje, iziritirano rekavši: Učiteljice, ne gledaj jeftine parfeme, gledaj OVE.

Tako sam kupila Kilian Good Girl Gone Bad.

Nedugo zatim, dvoje mojih učenika, svratili su u Beograd sa proputovanja po južnoj Francuskoj. Doneli su mi parfem uz reči da sam svetska žena i da tako treba i da mirišem. I jesam.

Međutim, kako te život vrati tamo gde je zapelo da raspetlja stvar.

U nekom trenutku Dolce&Gabbana reinterpretiraju onaj čuveni The One i prave The Only One. Neke rane nikad ne zacele. Sećajući se fijaska iz studentskih dana, odem u parfimeriju (što je ponekad jednako psihoterapijskoj seansi) i kupim bordo bočicu sa zlatnim ispisom. Uzmem najveću mililitražu, jer kad je beg bio cicija. Rizikujem, jer tako sam skrojena.

Dođem kući. Ohrabrim se i prsnem parfem u pregib lakta. Danima, ali ne lažem te, danima, ako ne i nedeljama, bila sam zaljubljena u sebe. Njušila sam zavodljivi trag po gradskom prevozu. Osvrtala se. Diskretno i manje diskretno. Pokušavala da otkrijem čije biće odašilje tu zavodljivu energiju. Odakle stiže taj hipnotički val. I onda sam shvatila, pa to, jbt, ja mirišem.

Ima Boga.

Tako sam naučila da je za svaku ženu laskavo da bude The One, ali The Only One to je, što bi Senida rekla, moj/tvoj level.

Početkom ove nedelje otišla sam po novi letnji parfem. Jer jedan koji imam podesća na Tajland. Drugi asocira na Dominikanu. Treći je dašak mojih afričkih lutanja. Ne pasuju. Dvoumila sam se. Jedan je bio pravi letnji. Razigran. Vibrantan. Nema omaške, 100/100 letnji parfem. Drugi je… Drugačiji. Božur i puder i nešto bog će sveti znati šta. Šansa da omašim je velika. Ljupka prodavačica se diskretno povukla i ostavila mi prostor za meditativno-filozofsku stanku pre nego što donesem konačnu odluku. Posle ne baš tako kratkog vremena okrenula sam se ka njoj i rekla: Odlučila sam. Uzeću ovaj nepredvidiv. Jer u čemu je čar igranja na sigurno. Devojče je bila u fazanu ako gospoja ovoliko bira parfem, koliko li joj treba za muškarca… Kratko, vrlo kratko. Ne kažem da je to pametno, samo kažem kraće biram muškarca nego parfem.

Kad pomenuh muškarca…

Moj Čovek ima jednu naročitu vrlinu.

Voli da me zagrli ujutru, dok još tražim olovku za oči da označim mesto na licu gde bi oči trebalo da stoje, i kaže: Divno mirišeš.

Ili kada izađem iz kuhinje punih usta plazme zamišljena i odsutna u evidento neraskidivoj vezi samo s kompjuterom i izgovori: Divno mirišeš.

Ili uveče, dok se pravim da gledam film i dok on zna da se pravim, kaže: Divno mirišeš.

Jer čovek voli ženu koja miriše na sebe.

P.S. Dok sam pisala ovo poslednje pismo pred letnju pauzu, shvatila sam koliko se ljudi ponekad kriju u jednom mirisu.

Ako si tokom čitanja pomislila/pomislio na nekoga i rekla/rekao u sebi: Ovo je baš za nju ili Ovo je baš za njega, prosledi joj/mu ovo pismo.

A ako ti se piše, odgovori mi i reci: koji miris te u sekundi vrati u neki deo života?

Pozdravljam te do septembra,

Anđelka