Najljubavnija stvar na svetu

Najljubavnija stvar koju je, do sada, moj Čovek uradio za mene?

Napravio mi je sajt.

Nemoj sad ići, jer misliš da nema ničeg ni ljubavnog ni u romatičnog u pravljenju sajta. Posedi malo sa mnom, dok ispiješ kafu, da ti ispričam…

Kao svaki prosečan filolog, ja sam ti sa tehnologijama na vi.

Što me ama baš nikada nije sprečilo da se upustim u neku tehnološku avanturu. 

Često su mi te moje ludosti udružene sa odsustvom straha prema pojmovima ne znam, ne umem i treba mi pomoć, izravno dovodile do neslućenih uspeha. Npr. dva puta me nagradilo Ministarstvo za telekomunikacije. Nagrada je bila i novčana, u to vreme, iznos veći od moje plate. Romantika, rekoh ti, ali ima još…

Vremenom, moji kreativni potencijali su rasli i granali se. Paralelno s njima, razvijale su se i poslovne prilike, a uz njih, pošto ne radim za karamele i lovorike (osim ako ne odlučim tako) razvijale su se i mogućnosti za dodatni zaradu.

Negde između želja i mogućnosti ugnezdila se moja sapetost na polju alata koji su mi neophodni da bih u poslovnom svetu izgledala respektabilno.

Drugim rečima, pojavim se na poslovnom sastanku u kvalitetnoj ‘aljini, obula italijanske cipele, ponela italijansku torbu, sveže se isfenirala, metila Ercegovac rajf, a kad me pitaju gde mogu da pogledaju moj rad, poturim Instagram (nije nevažan, daleko bilo, posebno kada vide više od 40 000 pratilaca) i opazim senku na licu poslovnog čoveka kome je Instagram, iz njemu znanih razloga, igračka.

Imam odličnu ideju, imam i znanje i veštine da je sprovedem u delo, ali mi fali onaj deo bez kog danas teško možemo postojati. I, ne, to nije vizitkarta ili mejl adresa naškrabana na poleđeni bloka za hvatanje beležaka.

To je sajt.

Neko će ti reći, kao što su rekli i meni: Napravi sama sajt. 

Izvodljivo je. Vaistinu. 

Isto kao što je izvodljivo da sama ošišam šiške. Pa jeste, zar ne? Iz 10. puta ću oporaviti. Do tada, jbg, kosa raste.

Kad god razmišljam o prečici, koja bi mi, naizgled nešto uštedela, setim se moje majke koja je kratko, a jetko izgovarala: Skup uvek više plati.

Jasno mi je i da ponekad posežemo za prečicom, jer, prosto, ne može drugačije.

Međutim, kao dete odraslo 90-ih ježim se na pomen domaćeg eurokrema, domaćeg majoneza, domaćeg kečapa…

Ako ne mogu da kupim pravi, pun emulgatora i pojačivača ukusa, neću ga ni jesti.

Dva svoja resursa cenim kao gramziva EU srpski litijum: svoje vreme i svoje nerve.

Skoro svako može da napravi sajt. Valjda. Kažu. Ne znam. Nisam probala, jerbo ne želim da uložim 3 meseca svog života, vremena i neznanja u nešto što verovatno mogu da platim.

S druge strane, ljudi koji se razumeju u posao i onlajn pojavljivanje, desetine puta su me opomenuli da društvena mreža, ma koliko snažna bila, nije moje vlasništvo. Sutra može da je nema. Sajt je – moj.

Uprkos tome, godinama sam rizikovala radeći bez sajta. Nije da nisam imala novca. Imala sam. Nego, eto, sve sam nešto čekala. Ispostaviće, NEKOGA sam čekala. Znaš, uverena sam da Bog voli veselog insana i obasipa ga obiljem. Pitanje je samo može li veseli insan da ugleda, primi i prihvati obilje kojim je obasut. E, tako je meni poslao Čoveka koji zna da pravi sajt.

Da li mu je bilo lako da radi sa mnom? 

Pa… I jeste i nije.

Jeste, jer sam znala šta hoću, kako želim da to izgleda, pripremila sam materijal (tekstove, videe, linkove, fotografije), poslala mu i rekla: Aj sad ti.

Nije mu bilo lako, jer nisam prihvatala ideju o tome da nešto ne može – možda u svetu programera nešto nije uobičajeno, ali ako za to postoje tehničke mogućnosti (a postoje), onda to može i svaki dalji razgovor na odabranu temu je završen.

Radili smo, osim u situacijama kratkih i retkih konsultacija (jer tad je perje letelo), po principu ključ u ruke.

Hoću sajt i hoću da fercera. 

Sve između – no me interesa, što bi rekla Kasandra.

Nemam ti kad.

Znaš, tri puta u dosadašnjem životu osetila sam se kao vrhunska gospođetina:

Jednom, u advokatskoj kancelariji, kada sam pitana da li za svoj duševni bol i patnju (koje ću naplatiti, a potom i uložiti u sestrin stambeni kredit) želim da uzmem kola, stan ili novac.

Drugi put, kada sam se videla sa dvoje bivših učenika. Momak i devojka. Studiraju u inostranstvu. Doneli mi poklon za rođendan uz ove reči: Razredna, vi ste svetska žena, tako treba i da mirišite. Tada sam se prvi put upoznala sa tzv. niša parfemima.

Treći put, kada sam popunjavala ozbiljno obimnu aplikaciju za nastavnički konkurs Prosvetitelj. Ljudi, koji vode računa da svi predamo materijal koji svedoči o našoj nastavničkoj izuzetnosti, podsetili su nas da, uz aplikaciju koja ima 12 eseja, priložimo pdf-ove diploma, sertifikata, slike, videe i slično nastavničko blago. Osetila sam se kao istinska gospođetina kada sam priložila jedan jedini link, uz komentar sve je ovde. 

***

Znam šta misliš – šta ja ima da stavim na sajt?!

E, tu dolazimo do novog nivoa ljubavi, a to je ljubav prema sebi i svojim dostignućima.

Slabo ko od nastavnika gaji ljubav prema sebi, jerbo smo istrenirani da o sebi mislimo… Tačnije, istrenirani smo da o sebi NE mislimo, pa samim tim ni o bogatstvu koje proizvodimo.

Onda nas savlada malograđanština koja buja gde god da baciš pogled i pred kojom uzmičemo pravdajući se imposterskom mišlju: ko sam ja da pokazujem šta radim… kao da je ovo moje vredno… nikada neću biti kao ona ili on… nemam ja šta da stavim na sajt…

Kada bi svaki nastavnik, učitelj ili vaspitač seo i sabrao šta je sve sa svojim đacima proizveo, a vredno je pažnje i nezaborava SAMO u jednoj školskoj godini, tačno bi se zaledio. A zamisli šta tek stane u 5 godina, u 15 godina ili u 20 ili u 25!

I onda ti ne treba Instagram.

Ne treba ti ni Jutjub.

Ne moraš da praviš podkast, nek prave drugi, ti budi gost.

Ali sajt – sajt je elegancija nastavničkog prezentovanja.

Uglađeno. Poslovno. Sofisticirano.

Sajt kaže ovo sam ja, a vi ste…M?

***

Kad mi je Čovek napravio sajt, a to je bilo u vreme dok su letele nastavničke glave zbog političkog pritiska udruženog sa starim dobrim mobingom, obezbedio mi je:

• sigurnost
• vidljivost
• respektabilan poslovni kontekst
• osećaj da sam ja neko.

To je nezamenljivo. 

I zato je sajt za mene najljubavnija stvar koju je do sada uradio. Jer:

• volim cveće i kupuje mi ga. Posebno ako me čeka na aerodromu nakon nekog mog izbivanja.
• volim slatko i nikada se nije vratio iz prodavnice bez krem banince (koju ne volim, ali volim pažnju)
• volim nakit u boji roze zlata i samo takav dobijam od njega.

Od svega najviše volim da budem samostalna i nezavisna.

Sa sajtom se tako i osećam.

Ako si tokom čitanja sve vreme mislila/mislio: dobro, ali šta bih ja uopšte stavila/stavio na sajt, znaj da sam isto mislila.

A onda sam sela i počela da skupljam ono što sam godinama ostavljala po folderima, Instagram objavama, telefonu, mejlovima, sveskama i tuđim porukama zahvalnosti.

Ispostavilo se da imam mnogo više nego što sam verovala.

Verovatno imaš i ti.

Ako radiš sa ljudima, stvaraš nešto svoje, predaješ, pišeš, fotografišeš, vodiš radionice, praviš proizvode, držiš časove, savetuješ, organizuješ, osmišljavaš — imaš šta da pokažeš.

Samo ti je potreban prostor koji će to da iznese ozbiljno, pregledno i onako kako TI želiš da bude viđeno.

Ne po pravilima Instagrama.

Po tvojim pravilima.

Zato smo otvorili nekoliko mesta za izradu sajtova po principu ključ u ruke.

Ti pošalješ materijal, ideju i svoju verziju onoga što radiš.

Mi pravimo sajt koji liči na tebe, govori tvojim jezikom i radi posao koji treba da radi.

Ne moraš da učiš platforme.

Ne moraš da gubiš dane na tutorijale.

Ne moraš da se uklapaš u generičke šablone koji izgledaju kao svačiji.

Hoću da imaš mesto na internetu koje deluje stvarno. Tvoj profesionalni odraz u ogledalu.

Primamo ograničen broj ljudi, jer svaki sajt radimo individualno i zaista slušamo priču osobe sa kojom radimo.

Ako želiš svoj prostor koji ostaje tvoj, sad je pravi trenutak.

Obećala sam ti ljubavnu priču. 

Tvoj sajt je podsetnik da vrednuješ i voliš sebe.

Pozdravljam te, Anđelka