Tetka na aparatima

Znaš, za vikend idem u Ohrid. Drugi put. Prvi put sam bila pre 27 godina. Bilo je to moje prvo putovanje u inostranstvo. Išla sam čak u Užice, preko Kadinjače, da vadim pasoš po hitnom postupku.

Putovala sam autobusom do Skoplja. Studentski. Da ne kažem sirotinjski. Otac moje drugarice sa studija dopisnik je Tanjuga iz Skoplja. Tako smo i odlučile da idemo. Bilo je jeftino i imale smo smeštaj.

Skoplja se ne sećam iako smo u Skoplju provela par dana. Živo se, međutim, sećam da sam prvi put probala kadaif i buđavi sir (i danas ih obožavam). Sećam se i Super Vera. Raskoš supermarketa me zasenila i podsetila iz kakve bede i siromaštva dolazim.

Bili smo u kanjonu Matke.

Putovale smo do Bitolja. Na autobuskoj stanici sam probala najlepši đevrek posut susasom. Još mogu da dozovem u sećanje lepotu hrskavog testa od belog brašna (i danas obožavam gluten).

Onda smo stigle u Ohrid. Odsele smo u kući vatrogasca i njegove porodice. Dočekao nas je na autobuskoj stanici. Tu su se meštani tiskali oko pristiglih turista, otimajući se da ih odvezu baš u svoj smeštaj. I oni su siromašni. Vatrogaščeva žena nam je pravila krofne. Uveče su sedeli na terasi i oduševljeno nam pričali o Slobodanu Miloševiću. Mi smo ih slušale iz poštovanja i u sebi mislile: Crko dabogda (Milošević, razume se).

U Ohridu smo obišle stari grad. Manastire. Domaćica, ona zahvaljujući čijem ocu i njegovoj službi smo se i otisnule na ovo putovanje, shvatila je stvar ozbiljno. Ponela je turistički vodič o Ohridu. Gde god bismo se zaustavile, čitala nam je iz vodiča. Brzo smo prestale da je slušamo, kao i sva deca na ekskurziji. Ljutila se. Posle se smejala.

Bile smo i do Svetog Nauma. Autobusom. Nije bilo novca za vožnju brodom. Obišle smo i Strugu.

U Ohridu su biseri. Čeznutljivo sam ih gledala u izlogu zlatare. Nisam imala novca da kupim ni lažne.

Dvadeset i sedam godina kasnije znam adresu Filevih. Reći ću: Dobar dan u kuću, e l vi prodajete bisere… Koje želim da pogledam!? Sve, hvala što pitate.

Nego, što ti sve ovo pominjem?

I da ne idem u Ohrid, setila bih ga se.

Moje prvi odlazak u inostranstvo bio je kada sam imala 20 godina.

Moja sestričina, ima 11 godina, i ovog proleća bila je u Italiji.

Za tu priliku je izvadila pasoš.

Ne mogu da se otmem utisku, ako me razumeš.

U Italiju je otišla na takmičenje iz engleskog.

Jedino dete u svojoj kategoriji iz našeg malog mista.

Tetka na aparatima.

Organizacija, putovanje, smeštaj, kotizacija, sve je, dabome, u našoj ličnoj režiji.

Kažem, našoj, iako su sve, na kraju, platili njeni roditelji, ali sam, u trenutku dok planiramo, bila u fazonu – drešim kesu i ne pitam koliko, jer MORA da ide, makar ja išla sa njom u sred kraja školske godine kada se na nastavnička odsustva inače ne gleda blagonaklono.

Zašto MORA da ide?

Zbog iskustva.

Zbog njene lične spoznaje da je negde otišla zahvaljujući znanju.

Zbog toga što je to putovanje ciglica u temelju njenog budućeg samopuzdanja.

Zbog toga što će joj baš znanje obezbediti mogućnost da svakom klipanu koji sutra pokuša da je impresionira sa ništa kaže so fucking what.

A to je priceless.

Inače, osma je među decom kontinentalne Evrope u svojoj kategoriji.

Tetka na aparatima.

Nego, kad smo kod tetke i aparata…

Dok sam pucala od ponosa gledajući sestričinu kako odlazi u Italiju, uhvatila sam sebe kako vrtim jedno pitanje po glavi.

Šta zapravo mislimo kada kažemo da je neko obrazovan?

Da li je obrazovanje ono što znamo napamet?

Ono što smo završili?

Broj pročitanih knjiga?

Ili postoji nešto što se teže meri, a mnogo lakše prepozna u razgovoru?

Pošto uskoro slavim rođendan, odlučila sam da ove godine slavim sa ljudima sa kojima razgovaram ovde i na Instagramu.

Organizujem posebno veče pod radnim nazivom Šta, zapravo, misliš kada kažeš da si obrazovana/obrazovan?

Imaću i gosta.

Spektakularnog, takoreći.

Gost u razgovoru biće profesor Mihajlo Pantić sa Filološkog fakulteta.

A? Šta kažeš? Vredi li izdvojiti sat vremena?

Volela bih da to bude susret na kom ima mesta za različita iskustva i različite odgovore. Tvoja verzija obrazovanja ima jednako pravo glasa kao i moja.

Usput, postoji još jedan razlog zbog kog se radujem ovom susretu.

Retko imamo priliku da o važnim stvarima razgovaramo van društvenih mreža, van komentara i van brzih zaključaka.

Meni je to dovoljno dobar razlog da rezervišem jedno veče za stvaran razgovor.

Ako ti zvuči kao tema kojoj bi voleo ili volela da prisustvuješ, biće mi drago da se vidimo.

P. S. Sala prima ograničen broj ljudi. Ako razmišljaš da dođeš, pogledaj detalje na vreme.

Pozdravljam te, Anđelka