Zašto istrajavamo?

Jun je, kao i svaki drugi jun, takav da sam utrnula i samo čekam da prođe.

Neko veče me Čovek pitao kako sam. Zaustavila sam se negde u pokretu između knjiga i kompjutera i nisam umela da mu odgovorim. Tačnije, rekla sam mu da sam u onom stanju obamrlosti kada mi je potpuno svejedno koliko posla ima da se obavi, jer ne osećam umor i pospanost. Ne osećam ništa.

Tek tamo, negde polovinom jula, verujem da ću ponovo uspostaviti vezu sa sobom, svojim telom i svojim potrebama.

Junskoj atmosferi doprinosi i školska administracija. Doprinose i besmislena dežurstva zbog kojih ustajem u 5.30 i trošim novce na taksi. Taj izdatak opravdavam samo kada podrazumeva povratak iz noćnog provoda ili šopinga sa više od četiri kese.

Jun je i slavljenički mesec.

Moji đaci slave maturu.

Moji sestrići slave početak letnjeg raspusta.

Moj Čovek slavi moj rođendan svaki bogovetni dan u junu.

Na rođendanskom slavlju u Palati nauke slušala sam profesora Pantića. Rekao je da u Srbiji čita između 4 i 8% stanovnika. Do tih 8% stignemo kada se u računicu uključe profesionalni čitaoci.

Ako si upravo coknula/coknuo nad tom statistikom, da podelim i nastavak priče.

Profesor kaže da slična statistika važi i za skandinavske zemlje. Nama nije hladno. Standard je druga tema.

Paradoksalno, ruku pod ruku sa nečitanjem ide hiperprodukcija romana.

Poeziju gotovo niko ne čita, a pišu je mnogi. Kratka priča teško privlači pažnju.

Roman, međutim, prolazi odlično, uprkos našoj drhtavoj pažnji i kolibri koncentraciji.

Od svega što sam čula, najduže me prati jedna misao.

Danas gotovo svi pišu autofikciju.

Profesor u tome vidi narcisoidnu crtu vremena u kome živimo.

Počela sam da se pitam da li je zaista tako.

Lično iskustvo jeste materijal za književnost. To znaju i Selimović, i Dostojevski, i Tolstoj, i Kafka. Ali ono postaje umetnost tek kada u njemu prepoznamo nešto što prevazilazi jednu osobu. Nešto što pripada i meni, i tebi, i ljudima koji su živeli pre nas.

Drugim rečima, Šekspir.

I tu sam stigla do svog pisanja.

Ponekad se pitam da li pišem da bih razumela sebe.

Ponekad se pitam da li kroz te tekstove pokušavam da ostavim trag da sam postojala.

A ponekad se pitam da li u njima ima nečega što prevazilazi mene.

Da li u ovim pismima prepoznaješ svoje pitanje, svoju sumnju, svoj unutrašnji dijalog?

Da li si nekada pročitala/pročitao nešto moje i pomislila/pomislio: Dobro, ovo sam mogla/mogao da napišem i ja, samo nisam sela/seo da to i uradim?

Možda je baš tu granica između ličnog i univerzalnog.

Možda grešim.

Zato te pitam.

Čitaš ova pisma svakog četvrtka već mesecima.

Da li sam u pravu kada verujem da se u njima ponekad pronađeš?

Ili čitaš isključivo tuđu priču?

Napiši mi.

Zanima me.

Slušam te.

Pozdravljam te, Anđelka

P. S. Možda je zanimljivije pitanje od onog koje sam postavila sebi jedno drugo: kada poslednji put nisi bila/bio sigurna/siguran zašto radiš nešto što uporno radiš godinama?