S porodicom je najgore

Moju babu su udali.

Bila je starija od dede. Njegovoj porodici je trebala radna snaga. Krava, vo, konj ili žena – dok god može da povuče i potegne, korisno je.

Znala je da čita, piše, računa, šije, plete, prede, hekla i veze.

Rodila je troje dece. Prvo sinove, naravno. Deda je tukao. I varao.

Moja majka, njeno najmlađe dete, naučila me da snažno držim do svog ženskog JA, a o svom ocu je govorila u superlativu i varanje pravdala, govoreći: Bio je lep čovek.

Ali nije deda junak ovog pisma.

Baba je priznavala samo mušku decu. Nije to ni skrivala. Srećom, prvo dvoje unučadi – dečaci.

Osećala sam da sam, ipak, u njenom životu imala neki nejasno poseban status.

Nisam se uklapala u babine svetonazore o ženskoj lepoti. Nisam utelovljavala snagu, a snaga je ženi, verovala je baba, potrebna da opstane, povuče, ponese i podnese. Uz to, bila sam beloputa.

Sećam se kako je, zbog moje bolešljive puti, tešila komšinica koja je joj je isporučivala kravlje mleko.

Govorila je, ta Milojka ispolja (akcenat se prenosi na proklitiku; u prevodu Milojka je živela u polju, iznad kuća): Ćuti, Milisava, to (beloputost) sluti na gospoštinu. Budući da je komšinica mlekarica bila poluslepa baba nije davala ni pet para za njeno proroštvo. Gospoština je parazitska nesposobnost.

Nije, međutim, odustajala od namere da me osposobi za život u skladu sa njenim svetonazorima.

Kad sam imala 3 ili 4 godine, zvala je varošku fotografkinju Milevu da me slika. Baba mi je obukla plisiranu suknju. Jednom rukom, na slici, držim suknju da se vidi da je plise, a u drugoj imam knjigu. Smestila me u njenu baštu, među gladijole i hrizanteme.

Moja majka je bila zgrožena tom pozom. Danas, ta slika je jedna od omiljenih mi iz detinjstva. Jer baba je znala da namesti.

Gajila je muškatle u razlupanim loncima. Leti smo ih ređali po stepeništu koje je vodilo na sprat kuće. Gađali smo mačke papučama ako se zavlače između muškatli i obaraju ih.

Zato što žensko mora znati nešto da radi rukama pokušala je da me nauči pletenju. Nije išlo. Prešla je na vez.

Da bi mi omilila veštinu, kupila je goblen Devojka s knjigom. Vezla sam ga godinama.

Baba je, na kraju, rezignirano rekla: Izučiće škole.

Valjda su te škole delovale kao jedina uteha za to što od mene neći biti ništa posebno.

Baba je znala naizust Antologiju narodnih epskih pesama Vojislava Đurića.

Dok su u školi deca treptala ko svrake na jugovini kad je nastavnica čitala Ženidbu Dušanovu, ja sam, maltene napamet, znala dobar deo pesme – toliko puta sam je čula iz usta svoje babe.

Zato što žensko mora znati nešto da radi rukama učila me da pucam iz vazdušne puške. Odlično sam gađala. Bila je zadovoljna. Bar nešto.

Zato što žensko mora znati nešto da radi rukama naučila me da, zajedno s njom, rasučem pitu. Prostrle bismo stolnjak po kuhinjskom stolu. Sklonila bih stolice da nesmetano obilazimo oko stola dok razvlačimo testo. Brecala se na mene svaki put kada sam pocepala ili probušila koru. Posle bismo gnječile sir i mutile jaja. Nadev smo dodavale sitnim, ali odsečnim pokretom rukom. Pitu smo pekle u smederevcu.

Kasnije, mnogo kasnije, kada bi me neki udvarač pitao da li umem da rasučem pitu, uvek bih osorljivo rekla – ne. Prijatelju, ja da ti razvlačim pitu?! Da si mi iz oka ispao, ni koru ti ne bih razvukla!

(Premda je favorizovala mušku decu, baba mi je prenela nikada izgovoreni, ali sveprisutni prezir prema muškom koje se rodilo i ljeb jelo da i dalje bude nesposobno. Ja da mu rasučem pitu… Pi!)

Zato što žensko mora znati nešto da radi rukama dala mi je svoju torbicu. Malu. Crnu. Lakovanu. Nosila je samo o praznicima. U torbici je držala bokser. Namakla mi je hladno gvožđe na prste. Rekla mi da čvrsto stegnem pesnicu. Kada sam poslušala, dodala je mirno i hladno: Onda samo zgađaš pravo u glavu. I dan-danas imam babinu torbicu. Nosim je o velikim praznicima.

Ako bi me videla da sedim u kući i ništa ne radim, ljutito bi rekla: Sram te bilo, đevojka, a stavila ruke poda se!

Od nje sam naučila da kad kreneš u grad uvek obučeš čitave gaće i čarape, jer ako te udare kola i odvuče te sanitet, da ne pričaju po bolnici da si iscjepana i neuredna. Samo pozitivno.

Nikada mi nije rekla da se udam. Nije mi rekla ni da su deca sve. Ništa mi nije rekla za decu. Ali mi jeste rekla da ne dam na se.

Nije me ni grlila ni ljubila. Ili ne onako toplo, prijatno, kako babe umeju da grle unuku.

Nije ni mogla da me grli, jer ko je nju grlio?

Nije mogla ni da me ljubi, jer ko je nju ljubio?

Kada je umrla, imala je sve svoje zube. Bila je savršeno odevena. Elegantno. Otmeno. Nosila je i opanke i štikle. Koža joj je bila puterasta, ona koja nije sklona boranju. Pričala je malo. Smejala se retko. Imala je najlepšu kolekciju marama koju sam ikada videla.

Od nje sam nasledila zalizak u kosi. Teške kosti i narav koju neki, manje životno kadri, nazivaju teškom.

Babe se setim svaki put kada mi je važno da izmerim razadaljinu koju sam prešla od nje do sadašnje sebe.

Izučila sam škole.

Ne dam na se.

Zato što znam nešto rukama da radim danas je knjiga, koju sam napisala svojom rukom, ugledala kupolu beogradskog Sajma knjiga.

U knjižarama, ne samo u Beogradu već i po celoj Srbiji, biće distribuirana od petka.

Jedina knjižara u kojoj knjigu danas možeš naći i to u poslepodnevnim satima biće ona u Kneza Miloša, kod Londona.

Ako je kupiš, slikaj se i taguj Instagram profil just_srpski.

Babi i meni biće drago jer sam, na kraju, ipak ispala nešto. Možda ne gospoština, ali svakako nešto.

O porodici i porodičnim odnosima čitamo u novoj čitalačkoj sezoni koja počinje u februaru, a završava se u julu.

Mesta se u just_čitaonici su popunjena.

I u drugoj čitalačkoj grupi, jer je prva popunjena u danu.

Ovo je lista knjiga koje čitamo:

februar: Moderna porodica, Helga Flatland, Geopoetika, 2025, 230 strana

mart: Moja porodica i druge životinje, Džerald Darel, Hoplit, 2018, 307 strana

april: Normalni ljudi, Sali Runi, Geopotika, 2019, 256 strana

maj: Kod kuće je najgore, Efraim Kišon, Book, 2020, 178 strana

jun: Čovek zvani Uve, Frederik Bakman, Laguna, 2017, 360 strana

jul: Očevi i oci, Slobodan Selenić, Laguna, 2009, 369 strana