S porodicom je najgore, još jednom

Neki dan na Instagramu – video.

Zid sa dečjim fotografijama.

Četiri fotografije su normalne veličine, peta je poput bioskopskog plakata. Ispod piše: Baba vas sve podjednako voli.

Što me podsetilo na Nadu.

Sećam se kad sam prevalila 35. i zapomagala majci, u trenucima duhoklonuća (verovatno mi je samo bilo dosadno) kako se još nisam udala, moja majka se grohtom nasmejala i rekla: Sine, ti si prešla tridesetu, tebe sad ni uzdati ni sedlati, teško će to ići, baš teško.

Oduvek je znala da uteši.

E, taj tip žene ni uzdati ni sedlati bila je moja baba Nada, očeva majka.

Pravo govoreći, nije bila za udaju.

Ni za suprugu.

Ni za majku.

Ali je kao baba izdominirala.

Ako me pitaš što se udala, pojma nemam.

Ako pitaš nju što se udala, reći će ti, uz brdo psovki, zato što je bila glupa.

Znamo da je bila starija od dede. Nikada nismo utvrdili koliko, jer se vajkala da je crkva u selu izgorela, a sa njom i svaki siguran trag o njenim godinama.

Deda je njihov brak predstavljao kao veliku grešku, tvrdeći da su ga prevarili, jer je bio mlad. Baba se smejala i nije davala ni pet para na njegovu jeremijadu o neiskustvu.

Ne bih mogla reći da je bila lepa žena. Vitka. Srednje visine. Naočari sa ogromnom dioptrijom. Nije bila lepotica, ni blizu, ali je imala duh koji ispunjava prostoriju i gospodari prostorom. Kao zvuk orgulja u katedrali. Kao parfem sa mošusnom notom u podtonu. Kao krem od vanile kada se sjedini sa jagodama i ispuni usnu duplju baršunastim ukusom i jednostavno zavodljivim mirisom.

Mislim da sam dobila priliku da je upoznam samo zato što se rano razbolela.

Bolest je i doslovno vezala za kuću. Okoštavanje je počelo još pre mog rođenja. Pratilo ga je otežano kretanje, sa štapom, izdeformisani zglobovi i šake, nemogućnost da savije kolena i kičmu. Ali duh – elastičan i nesalomiv do kraja.

Tetka se rano udala. Dugo nije bilo dece. Moja baba bi i dušu prodala đavolu (ko zna, možda i jeste) za unuče. Sa tetkom je obilazila i lekare, i gatare, i manastire. Ništa.

Onda su moji tutumraci od roditelja u sred studija dobili dete. Babino prvo unuče. Babina zvezdica. Kasnije će imati još troje. (Kao) Podjednako nas je volela, ali se znalo ko je zvezdica. Što bih bila ja.

Zbog te babine žudnje za unučetom sam se i rodila u Kraljevu. Prve dane života provela sam kod nje u kući.

Paradirala je sa mnom po komšiluku. Zajedljive komšinice, kojima nije ostajala dužna i koje je, u slobodno vreme, olajavala bez onog čuvenog bože oprosti koje potire sve prethodno kazano, pitale su je: Nado, gde ti je fakultetska diploma, aludirajući na činjenica da moj otac još nije diplomirao. Baba mi je s ponosom odgovarala: Evo je u kolicima, a onda bi im sebi u bradu ređela ceo ikonostas uz prigodne glagole radnje.

Baba podno Tare se retko smejala. Nada se smejala i kada plače.

Baba podno Tare je malo govorila. Nada je ćutala samo kada spava, a i to je upitno.

Baba podno Tare u životu nije opsovala. Nada je smišljala psovke kad joj postojeće nisu pokrivale priliku i potrebu.

Mnogo je volela, i tako fizički deformisana, da se doteruje. Ta nije znala za dan sa neofarbanom kosom. Farbala se, da li je to potrebno naglasiti, u kestenjasto crvene nijanse. Kosu je navijala na krpice. Nosila je vazda rajf.

Zapanjujuće je dobro kuvala. Ili je dobro kuvala meni. Knedele sa šljivama. Nikada se, za njene vladavine kuhinjom, nije dogodilo da dođem u Kraljevo, a da me ne čekaju knedle.

Šila mi je odeću kakvu mi majka nikada ne bi dozvolila. Puno karnera, resica i mašni. Sve boje ovog sveta sjedinjene u neskladu, jer tako sam želela. Najbolja drugarica iz komšiluka, Danijela, Cigančica, bila je odmerenije odevena od mene.

Jedino sam dete u ulici koje se igralo, napolju, u bašti, u blatu sa čajnicima, šoljicama i tacnicama koji su, u regularnih baba, izlagani u vitrini. Nada je smatrala da je to igračka – ako poželim da se time igram.

Dok je moja baba podno Tara proglašavala jednodnevnu žalost ako bi mačke polomile, jureći se po bašti, gladiole, Nada mi je dozvoljavala da poberem – sve. Jer sam pravila bukete. Kuća cveća je tih dana, kada bih obrstila Nadinu baštu, nalikovala ikebani u amaterskom pokušaju.

Volela je razgovor. Tračeve posebno. Sve je znala. I ono što će se tek dogoditi, iako se iz kuće nije micala. Bila je vrhunski storiteler. Puno je čitala. Knjige i novine.

Bog je kaznio, dodelivši joj gluvonemu ženu za komšinicu. Svako jutro su pile kafu zajedno. Nada je, na kraju, i s njom progovorila! Naučila je da govori sporo da bi komšinica čitala sa usana. Razgovor je bio nategnut, ali je postojao.

Umrla je na pragu 90-e godine. Uverena sam, od dosade. Nije imala s kim da priča. Pred sam kraj, zbog nemogućnosti da je adekvatno neguju, smestili su je u dom. Tamo, sve neki ćutolozi. Rekoh ti, umrla je od dosade.

Nisam bila na njenoj sahrani. Mada sam prevalila 30-u kada je umrla, moja majka je procenila da bi to bilo potresno iskustvo za mene. Javila mi je 4 dana kasnije. Vraćala sam se posla. Prvi put sam se, razgovarajući s majkom o Nadinoj smrti, izgubila u Beogradu. Trebao mi je čitav sat da pronađem put do kuće, u gradu u kom živim više od 20 godina.

Na njenom grobljanskom spomeniku stoji krst.

Na dedinom petokraka.

I u smrti su išli jedno drugom uz nos.

Ponekad pomislim šta bi bilo sa Nadom da se nije udala i da se nije razbolela. Bila bi, verujem, kao vihor, kao uragan, kao tornado. Bila bi simfonijski orkestar. Bila bi topla bela čokolada sa malinama i crvenim biberom. Bila bi đurđevak i đumbir.

Ali ne bi bila moja baba. I ja bih, verujem, bila manje nego što jesam.

Manje bih govorila.

Tiše bih se smejla.

Ne bih znala da psujem.

Sklanjala bih se, povlačila bih se i ukazivala bih poštovanje i onima koji ga ne zavređuju.

Ne bih tako dobro čitala.

Dozvolila bi da me i uzdaju i sedlaju.

A to bi Nadu grdno razočarlo.

***

Verujem da sam ispunila od babe mi nadenuto ime (zvezdica) posebno ovih dana, kada moju knjigu opisuju kao najtraženiju u Glasnikovim knjižarama.

Ako želiš da kupiš knjigu, link za kupovinu je na sajtu i u opisu mog Instagram profila (just_srpski).

Ako nisi iz Srbije, a želiš moju knjigu, koraci su sledeći:

pišeš na sledeću mejl adresu: eknjizara@slglasnik.com
ostaviš svoje podatke kao deo narudžbine
poštarina nije plaćena, zato proveri konačnu cenu pre naručivanja.
***

O porodici i porodičnim odnosima čitamo u novoj čitalačkoj sezoni koja počinje u februaru, a završava se u julu.

Ovo je lista knjiga koje čitamo:

februar: Moderna porodica, Helga Flatland, Geopoetika, 2025, 230 strana

mart: Moja porodica i druge životinje, Džerald Darel, Hoplit, 2018, 307 strana

april: Normalni ljudi, Sali Runi, Geopotika, 2019, 256 strana

maj: Kod kuće je najgore, Efraim Kišon, Book, 2020, 178 strana

jun: Čovek zvani Uve, Frederik Bakman, Laguna, 2017, 360 strana

jul: Očevi i oci, Slobodan Selenić, Laguna, 2009, 369 strana