Strah kao motivator

Pre par godina koleginici sa posla umrla je majka. Nas dve nismo bliske. Bol primakne ljude.

Uplašena i duboko nesrećna pitala me je, u zbornici, kako sam preživela gubitak (moje) majke. 

Odgovorila sam da sam se posvetila poslu. 

Možda bih i objasnila kako je izgledalo moje okretanje poslu da se druga koleginica, vrlo žustro i glasno, nije umešala u razgovor. Vičući, objasnila je da nikako ne treba da radi, da to nije način, naročito ne dobar način… 

Nastavila je da larma u istom, bezosaćajnom tonu. Povukla sam se iz razgovora. Sa ljudima koji nastupaju tako rezolutno, pogotovu u vezi sa osećanjima, ne vidim potrebu da razgovaram. To su ljudi koji zagovaraju jednu istinu. Njihovu istinu. Drugu ne čuju i ne priznaju.

U 1. razredu obožavam da predajem književnost starog veka (Gilgameš, Antigona, Biblija, Ilijada…).

Na ulazu u Delfe, jedno od najpoznatijih svetilišta starog veka, stajala je ona čuvena: Spoznaj samog sebe. 

Stari Grci su uz to verovali da se mora proći kroz patnju na putu ka mudrosti. 

U 1. razredu, takođe, predajem Kišove Rane jade. U jednoj od priča iz Kišove knjige stoji da najbolje stvara raspuklo srce, a srce se, dabome, raspukne od bola i patnje.

Ove tri ideje:

• o spoznaji samog sebe
• o patnji kao putu do mudrosti
• o bolu koji stvara

biće reči u julskom njuzleteru.

Kada ste mi predložili temu motivacije kao temu julskog njuzletera, odlučila sam da vam opišem ono što imam – iskustvo. 

Ne nudim recept.

Ne opisujem jedini mogući način.

Ne donosim ni jedini ispravni način.

Na moje iskustvo gledajte kao na homopatski lek.

Može da vam pomogne.

Ako ne pomogne, ne bi trebalo da vam naškodi.

Prvi julski njuzleter govoriće o strahu koji motiviše.

Leto 2018. godine bilo je neočekivano kišovito.

Odlična scenograja za truljenje onoga što sam verovala da je život.

A trulila sam i ja zajedno sa vremenom. Prestala sam da jedem. Prestala sam i da spavam.

Bilo je strašno pogledati se u ogledalo. Ugasle oči. Upali obrazi. Jasno vidljiva rebra. Sve na meni odavalo je osećaj izmučenosti. Mentalne i emotivne nesređenosti i nesnađenosti.

Doživela sam izdaju. 

Moj dotadašnji život bio je varka. 

Obmana. 

Opsena.

Nekako sam privela školsku godinu kraju i počeo je raspust.

Bio je 19. jul kada sam ustala iz kreveta kao iz groba i prošaputala sebi: Ja ne znam ko sam.

Taj trenutak zbunjenosti i neznanja bio je početak ostatka mog života. Tačno godinu dana od tog dana, 19. jula 2019. godine, popeću se na Kineski zid. Onaj u Kini. THE Kineski zid. Kinezi su mi rekli da je u njihovoj tradiciji uvreženo mišljenje da se na Kineski zid penju samo hrabri. 

Tada, 2018. godine, nemam ni snage ni hrabrosti da se popnem do stana na 1. spratu u kome trulim i životarim. 

Otprilike u isto vreme, 2018. godine, stići će važna poslovna ponuda. Velika izdavačka kuća me pita da li sam zainteresovana da pišem čitanku za 5. razred. Da pišem č-i-t-a-n-k-u… Prijatelji, braćo, drugovi!

Ako postoji raj za nastavnike koji vole svoj posao i znaju da ga rade, onda je on smešten između korica udžbenika koji ste lično napisali. Treba da obavim dve stvari koje nikada pre nisam radila – da pregovoram o poslu (honorar, procenat od prodaje, autorska prava, autorske obaveze…) i treba da napišem udžbenik. A ja izgledam, govorim i osećam se kao leš.

Šta znam o poslovnim pregovorima? Ništa.

Šta znam o pisanju udžbenika? Ništa.

Šta u tom trenutku znam o sopstvenim mogućnostima? Ništa.

Šta znam o patnji? Samo toliko da boli, ali ne i čemu patnja može da služi.

Obukla sam se tako da prikrijem vreću kostiju koju zovem telom. Našminkala sam se. Pokupila kosu u rep. Otišla na pregovore. Gotovo sam sigurna da nikada više neću tako pregovarati, jer nikada više neću biti uplašena na isti način. Motivisao me strah.

Egzistencijalni strah.

Nisam pregovarala samo za novac.

Pregovarala sam za svaki sledeći udah koji će me vratiti u život.

Pregovarala sam kao zver spremna da ubije od (duhovne) izgladnelosti.

Pregovarala sam bez ALI, ILI i MOŽDA.

Pregovarala sam kao da sam ranije obavila 10 takvih razgovara i svima rekla NE.

Kasnije ću saznati da sam ispregovarala (u tom trenutku) najbolji autorski ugovor na tržištu udžbenika u Srbiji.

Ostalo još samo da napišem čitanku.

Od svih udžbenika koje sam koautorski napisala, a ima ih 10, čitanka za 5. razred je moja omiljena knjiga. Nastala je na tuđem laptopu, jer nisam imala svoj (btw, ni danas nemam svoj laptop, ali razlog nije nemaština). Pisana je u dorćolskim kafićima. Tamo gde su imali utičnicu za struju i gde su tolerisali moju jednu kafu za sedenje od 5 sati.

Pisana je u tuđim stanovima, jer nisam imala svoj.

Kada sam prvi put videla predloženi izgled udžbenik za 5. razred, jedva sam se obuzdala da ne zaplačem. Kao da se moja nesređenost, nesnađenost i patnja preobrazila u nešto savršeno lepo i korisno. Ako vam kažem da su moji strahovi i patnja nestali nakon što je iz štampe izašla čitanka za 5. razred, biće to velika laž.

Godine ću posvetiti spoznaji same sebe kroz psihoterapiju.

Godine ću posvetiti razumevanju patnje i prestaću da bežim od nje.

Godinama ću osvešćivati šta me motiviše i na koji način.

Danas, na poslovni razgovor odlazim u haljini koja ne skriva moje jade, već govori dovoljno da poslodavac pretpostavi kako moj ugovor treba da izgleda.

Danas, na pregovore odlazim besprekorno isfenirana, jer vezani rep ostavljam za trčanje i teretanu.

Danas, ne pregovaram kao zver. Više sam oprezna ugojena mačka koja može i da ogrebe, i da prede, i da kaže ne.

Strah može biti snažan motivator.

Ne želim da ga osetite, ali želim da vas podsetim da ga, ako je tu, iskoristite.

Proteklih meseci većina nas ophrvana je strahom.

Strahom za posao.

Strahom za porodicu.

Strahom za stambeni kredit.

Strahom za zdravlje, za ekološku katastrofu koja se nadvila nad našu zemlju, za sopstvenu sigurnost…

Strah parališe, ali može i da pokrene.

Jednom davno pokrenuo me je da naprvim nešto najlepše. Knjigu.

Kad smo već kod knjiga, ljudi stalno očekuju da istresam iz rukava nekakve preporuke za čitanje, nekakve nikad čuli knjige.

vek ću vas vratiti na klasike.

O strahu i motivaciji pročitajte Asku i vuka.

Ima tamo jedan pasus, neću vam reći koji. Kad ga nađete, prepišite ga, naučite ga napamet ako treba i ponovite sebi kad mislite da nema izlaza.

Pozdravljam vas!

Anđelka