Žena 21. veka

Shvatila sam da mogu da radim samo sa ljudima koji su vizionari.

Oni koji vide tri koraka unapred.

Oni koji se ne boje da maštaju smelo i koji su svesni rizika koji maštanje podrazumeva, ali ih to ne sprečava da hrabro koračaju ka neizvesnom cilju.

O jednoj takvoj ženi ti pričam danas.

Da se vratimo kroz vreme…

Filološki fakultet u Beogradu.

Grupa za Srpski jezik i književnost tzv. 05 grupa.

Par ljudi iz Beograda, poneki junoša sa juga Srbije, ostalo – mi sa zapada i jedna Kotoranka.

Kada uđete u amifiteatar, ne možete da je ne vidite. Opravdala je poreklo. Stasita. Vitka. Sa bujnom kovrdžavom kosom. Vazda obučena po poslednjoj modi. Stanuje na Novom Beogradu. Kako je izmakla Vračaru, bog sveti će znati. Ironije radi, u tom trenutku ona koja stanuje u uličicama oko Hrama Svetog Save sam ja. Kako sam zalutala među crnogorski živalj, bog će sveti znati.

Na fakultetu nas je zbližila i združila strast prema učenju.

Pravo kazano, nije to ni bilo učenje već uvek nešto više. Sate smo provodile do detalja analizirajući sve što pročitamo. I još sate tumačeći književnu kritiku u vezi sa pročitanim. Organizovano smo obilazile biblioteke i kopirnice. Razvile smo strategiju nabavljanja potrebne literature. Ništa nije moglo, a ni smelo biti nepročitano.

Onda se dogodilo da je Kotoranka, nas par koji smo se na fakultetu družili, pozvala na veliki maskenbal u Boki. U februaru. Tik pred čuveni karneval.

Prvi put ću ići zimi na more! Mislila sam, dovoljno je da se spakujem i to je to. Kad ne lezi vraže, sudar dve kulturne paradigme.

Moj guslarski epski mentalitet nije mogao da pojmi značaj i ulogu karnevala u bokokotorskoj kulturi. Otuda mi nije išlo u glavu odakle tolika muka moje Kotoranke kakve će nam biti maske. Da sam tada imala Kineze, tačno bih otišla i kupila neku Mini Maus masku i, kao, maskirala se. Dala svoj maksimum, štono bi se reklo.

Međutim, neće da može.

Kotoranka je par dana pre nas otišla doma. Da pripremi teren. Otuda je, gotovo svakodnevno, izdavala naredbe. Maska će nam biti kolektivna.

Zvaće se Žena kroz vekove.

Ona će biti, dabome, renesansna princeza, a ja ću biti, veli ona, žena 21. veka. Ostali – kako hoće.

Pravo kazano, ostali su pokazali više entuzijazma u pripremama za maškare, pa nije morala da ih pritiska i razgoreva želju za uspešnim preuzimanjem tuđeg identiteta. Znala je gde treba da se fokusira i udari. I ja, šta ću, vidim da moram sarađivati.

Poučena bokeljškim modelom završavanja stvari, potegnem neke veze i iz Narodnog pozorišta dobijem šešir – za ženu 21. veka. Kupim nekih 50m aluminijumske folije. Sašijem srebrnu suknju i bluzu i dosegnem svoj kreativni i saradnički limit.

Tik pred odlazak u hotel Fjord Kotoranka nas je sve postrojila. Izvršila inspekciju. Zaključila da to ništa nije dobro i da će nas vratiti sa ulaza u hotel, ali moramo ići, ni Hektor se pred Ahilom nije povukao – što bismo mi.

Pustili su nas, naravno.

Negde pred sam kraj studija, iako smo se svi iz maskenbalske grupe kretali gotovo istom brzinom kroz ispite, otišli smo nekim svojim putevima.

Kotoranka i ja se nismo videle, a ni čule skoro 15 godina. Nakratko smo se srele kada je sprovodila istraživanje u mojoj školi u vezi sa čitalačkim navikama srednjoškolaca, ali ni tada nismo uhvatile prekinutu nit i nastavile pređu.

A onda naša zajednička drugarica Marija Vulović ima promociju svoje poezije (u tom trenutku pesme još nisu okupljenje u njenu zbirku Odmrežavanje) u knjižari Službenog glasnika.

Znaš kad nešto TREBA da se desi?

Imam neki sastanak. Ne mogu da dođem na čitanje poezije i da se vidim sa Marijom. Sastanak se naprasno otkaže i eto mene u Glasnikovoj knjižari, a među okupljenim ljubiteljima Marijinih stihova – moja Kotoranka!

Časa nije časila.

Odmah je pitala da li bih da pišem knjigu – za nastavnike 21. veka.

Oprezno sam se nasmejala. Laskavo. Ali… Kad počnem sa ALI, mozak da te zaboli. Kotoranku ništa nije zabolelo. Tačno je znala šta želi i kako do toga da dođe.

Srele smo se u novembru 2024. godine, nakon mog povratka iz Amerike.

U novembru 2025. knjiga za nastavnike 21. veka naći će se u knjižarama Službenog glasnika.

Između je bilo sastanaka i razgovora. Uvek je bila puna entuzijazma. Uverena da pravimo nešto sjajno. Sigurna da će od mene dobiti kvalitet.

Između su bili i sastanci sa advokatom i sa direktorkom Vulkana. Želela sam da budem sigurna da je moje postupanje prema izdavačkoj kući za koju sam pisala udžbenike korektno i jasno.

Između je bila obustava nastave, protesti i previranja. Nisam ni znala da mogu da pišem u vanrednom stanju, dok nisam probala.

Između je bilo i pronalaženje adekvatne forme za knjigu.

I tu me Kotoranka oborila s nogu.

Kao onomad kad je pritiskala da se potrudim oko maske za hotel Fjord, rekla mi je: Imam razne ideje, samo neću da ti ih saopštavam, da se ne uplašiš… Ovo nije tvoj jedini posao, ovo je jedan korak u smeru koji tek dolazi, zato knjiga mora imati formu (pa reče koju) …

Hm. Nisam planirala baš toliko da se cimam.

Ali sam se iscimala.

Kad sam pogledala ono što sam napravila, shvatila sam da je iz mene izvukla ženu 21. veka.

Kotoranka je vizionarka.

Njeno ime je Stanka Janković Pivljanin.

Dobitnica je sledećih nagrada u izdavaštvu:

ULUPUDS-ove nagrade
dva puta je dobila nagradu Presad mudrosti za najbolja pojedinačna izdanja u celokupnoj izdavačkoj produkciji
Dositejeve nagrade.
Nagrađene knjige koje je uredila (Kulturno blago Srbije u 1000 slika, Žene na tlu Srbije: od praistorije do savremenog doba, Rimska civilizacija na tlu Srbije, Pričice o Srbima…) nose oznaku dela od nacionalnog značaja koje mora imati svaka biblioteka.

Sada je napravila knjigu koju mora imati vaša biblioteka.

Naslov knjige i korice otkrivam u narednim njuzleterima.

Pratite da vam ne bi promaklo.

Javljam datum promocije knjige.

Uzgred, Kotoranka je pomenula da planira seriju događaja u vezi sa knjigom.

Ne smem ni da pitam… 🙂