Nomen est omen

Meša Selimović je svoj najbolji i najčuveniji roman prvobitno nazvao Četiri zlatne ptice.

Imalo je smisla.

U pitanju je jedan od ključnih simbola u romanu. Uvezan je sa sećenjem glavnog junaka na detinjstvo. Kasnije, sa darom koji je dobio od dragog prijatelja. Bajkoliki simbol se do kraja romana, kako to Ahmed Nurudin gorko zaključuje, pretvara u grdnu varku.

Vidiš i sama/sam da naslov i fabula romana stoje u dosluhu.

Samo što je naslov potpuno bezveze.

Ne prodaje.

Ili, da budem precizna, ne prodaje na onaj način na koji to čini mistični i zagonetni, moćni i opasni naslov – Derviš i smrt.

Ako mene pitaš, ne postoji bolji naslov od tog Selimovićevog u celokupnoj jugoslovenskoj književnosti druge polovine 20. veka.

Meša pokidao. Objasnio marketing.

Isto tako, jedan deo književnih kritičara i tumača proze Bore Stankovića saglasan je u oceni da nema nesrećnije izabranog naslova za roman od Nečiste krvi.

Naslov, vele kritičari, navodi na pogrešan trag. Pogrešno čitanje i pogrešno tumačenje romana. Gura Stankovića u naturalistički okvir i sužava značenjsko polje romana na biološko-degenerativnu tezu o nestanku jedne porodice, a Nečista krv je mnogo više od toga.

Koliko je Meša oporavio, toliko je, misle neki, Stanković promašio.

Naravno, romani nisu ni veliki, ni značajni i ni dubokoumni zbog naslova.

Međutim, ono što stalno ponavljam učenicima, ponoviću i ovde – naslov je naš prvi kontakt sa knjigom. Bilo kojom knjigom. Zahvaljujući naslovu ili uzimamo knjigu i radoznalo je prelistavamo i čitamo ili je okrznemo nezainteresovanim pogledom i ostavimo je neprelistanu i, još gore, nepročitanu.

Sa punom glavom različitih književnih činjenica i trivija došla sam jesenas i do strašnog saznanja.

Napisala sam celu knjigu.

Šest poglavlja.

A nemam naslov!

Urednica me rasterićivala i tešila – naslov će se sam pojaviti, samo će klikuti. Nema razloga za brigu.

Knjiga je otišla i na recenzentska čitanja pod radnim naslovom.

U septembru, kako se bližio trenutak da knjiga ode na dizajniranje, shvatile smo, i urednica i ja, da bi dizajneru značajno pomoglo da knjiga ima naslov.

Imajući u vidu buduće korake koji bi trebalo da budu povezani sa životom knjige, pominjale smo naslove koji knjigu dovode u vezu sa školom i nastavnicima.

Bile smo svesne da ne radimo dobru stvar. Jer knjiga nije samo za nastavnike. To je jasno apostrofirano u obe međusobno nezavisne recenzije.

Dakle, neopravdano i neosnovano otpisujemo jedan ogroman deo čitalačke publike.

Na tom neinspirativnom talasu pojavio se naslov Pedagoško-metodički priručnik.

Izgovorile smo naslov.

Obe.

Pa smo zaćutale.

Što bi rekao onaj Instagram post u rečenici NEKO JE MORAO DA KAŽE taj neko sam uvek ja.

Rekla sam, bez zadrške i okolišanja, ok, ako odaberemo taj naslov (pedagoško-metodički priručnik) knjigu će pogledati 15 i po ljudi. Od tih 15 i po, 10 su moji prijatelji i porodica.

Naslov je d-o-s-a-d-a-n.

Urednica se složila. Zna odlično šta za jednu knjigu znači naslov. I mene je Instagram naučio.

U školi kopirajtinga čitavo jedno predavanje (a sa njim i vežba) bilo je posvećeno pisanju naslova.

Naslov privlači.

Naslov prodaje.

Tekst koji sam nekada davno napisala i naslovila Zašto se Rozga nije udala skoro godinu dana bio je moj najčitaniji tekst.

Uporedi:

Pedagoško-metodički priručnik.

Zašto se Rozga nije udala?

O tome ti pričam…

Bogu hvala nekada je i u poslu dobro kad zapne. Tako bi sa dizajnom korica (o tome u narednom njuzleteru), pa brigu o naslovu srećno stavismo pod tepih.

Znaš ono kad ti učenik ili dete kaže: Ma znam to, samo ne znam da objasnim.

Na tu rečinicu uvek odgovorim: Znači ne znaš.

E, tako sam, otprilike, izgledala danima. Kao znam, ali ne umem da objasnim.

A onda, što bi Čehov rekao u svakoj priči ima ono a onda, jednog vikenda, moja urednica je sređivala ormare u svom stanu. Telefon mi je zavibrirao.

Stigao je naslov!

Dobro, 2/3 naslova, ali tada to još ne znamo. Srećne smo što imamo i te 2/3 koje deluju kao jedno celo.

Urednica je htela naslov koji po senzibilitetu odgovara sadržaju knjige, ali koji odgovara i mojoj energiji. Morao je biti, kako ona reče, vrcav, duhovit, pametan, lagan.

Međutim, kada radiš sa nekim ko zna svoj posao, onda budi spremna/spreman i na rečenicu: Može to i bolje.

Jer može. I moralo je.

Nakon 2-3 dana čujemo se. Veli urednica, naslovu nešto fali. Majku mu, šta mu fali, i to što imamo, iscedili smo ko iz suve drenovine.

Rekoh ti u prošlom pismu, kada misliš da je urednica iscedila iz tebe i krv i znoj, budi uverena/uveren da ona zna: ostale su i suze.

Dakle, složismo se da naslovu nešto nedostaje. Nešto, reklo bi se, ključno.

U pomoć je s namerom ili bez nje priskočila jedna od recenzentkinja imenujući knjigu kao inspirativnu.

Od tog trenutka imale smo ceo naslov!

Mislila sam da ti protumačim naslov.

Međutim, to bi bilo loše. I nepotrebno.

Oduzimam ti polje za kreaciju.

Maštu. Tumačenje. Razmišljanje.

Namećem svoje.