Bajka za odrasle

Motivacioni govor je bajka za odrasle.

Priča o savladavanju prepreka sa srećnim krajem.

Oni koji su studirali na Filološkom fakultetu, posebno ako su bili studenti književnosti, verovatno se sećaju knjige Vladimira Propa Morfologija bajke. Krajnje uprošćeno i bez želje da te gušim prepričavanjem stručne literature objasniću.

Većina bajki, kaže Prop, ima utvrđen oblik (morfologiju).

Postoji situacija.

Postoji, zatim, situacija koju su poremetili ili koja se poremetila.

Postoji glavni junak kome je zadatak da situaciju vrati u ravnotežu.

Na tom putu junak savladava prepreke. Ima pomagače i one koji mu odmažu.

Posmatrano u psihoanalitičkom ključu, bajka je priča o inicijaciji.

Prelasku iz jednog sveta (dečjeg) u drugi svet (odraslih).

Otuda se bajke neretko završavaju svadbom (ulazak u svet odraslih).

U jednom trenutku svog života, kada sam čašćavana limunovima, a još nisam znala da pravim limunadu, pasionirano sam slušala motivacione govornike. Živela sam sama i prvi put sam, gotovo na ćelijskom nivou, shvatila važnost onoga o čemu Andrić piše ama baš svuda – o ljudskoj žudnji za pričom i pričanjem.

Osećala sam nasušnu potrebu da mi neko priča.

I to ne bilo šta.

Želela sam priču sa srećnim krajem.

Jutjub je bio moje polje za istraživanje.

Slušala sam one čija motivaciona priča zveči koliko je prazna.

I one koji vas rečima bičuju kao spartanskog vojnika da idete, grabite, ne posustajete. 

Nisu to bile priča koja mi prijaju.

Motivacionim govorom sam počinjala radni dan. Trebalo mi je da me neko ujutru pogura da ustanem, obučem se, doručkujem, izađem iz kuće, odem na posao i preživim još jedan dan. 

Tako sam otkrila Opru Vinfri. Odgovarala mi je mekota njenog glasa. Njena strogost i odlučnost. Humor. Hrabrost. Bar 10 puta sam odslušala njenu priču kako je dobila stvar za kojom je čeznula najviše na svetu – ulogu u Spilbergovoj ekranizacija romana Alis Voker Boja purpura.

Onda sam otkrila Džona Rona. Njegov južnjački akcenat me zabavljao. Zamišljala sam ga sa kaubojskim šeširom i čačkalicom među zubima. Njega sam slušala kada sam bila u poslovnom raspoloženju. Bustovao je preduzetnički duh na šaljiv, ali zajeban način.

Zatim je došao Les Braun. Glasno govori. Glasno se smeje. Glasno usmerava. Jedna od najdržih priča iz njegovog života je ona kada mu je nastavnica u školi rekla da zaboravi na posao komičara, jer muca – nikada neće uspeti u sferi javnog govora.

Kada je Les Braun postao ono što jeste (između ostalog i motivacioni govornik), poslao je nastavnici, kao poklon za Božić, televizor. Da može da ga gleda. Dok javno govori. 

Što me podseti…

Ljudi koji su me upoznali u poslednjih 10 godina, ne mogu da veruju, kada im ispričam neki isečak iz prošlog života, da smo ta (bivša ja) i osoba koja stoji pred njima iste osobe.

Pre 15-16 godina škola u kojoj radim se na volšeban način našla među školama koje su, svakog novembra, pozivane u Indiju. Tamo se održavao veliki srednjoškolski festival. U kontrolisanim uslovima nastavnici i deca iz celog sveta upoznavali su se sa kulturom Indije. Moje kolege su se vraćale se sa pričama o Tadž Mahalu, začinima, indijskoj svadbi i po nekoj lakoj dečjoj dijareji. Iz škole je mogao ići ko poželi, jer škola nije snosila troškove za nastavnika (ni za učenike), a ideja je bila da svojim redovnim prisustvom održimo kontakt sa organizatorom.

Pomenula sam, skromno i bojažljivo, ideju o odlasku u Indiju čoveku koji je u tom trenutku slovio za meni važnog. Odgovor je glasio (citiram): Ti da ideš u Indiju?! Pa ti ne umeš da se snađeš na aerodromu, a treba da vodiš i decu! Složila sam se. Ne umem da se snađem na aerodromu. Tu su i deca o kojoj treba da vodim računa. A ne umem da se snađem na aerodromu. Ponavljala sam kao mantru.

U istom vremenskom odsečku (izgleda da je u meni klijala neka ideja, a kad je vreme za ideju, okolnosti se pre ili kasnije slože; tome svedočimo mesecima, zar ne?) videla sam konkurs za nastavnike. Bilo je to stručno usavršavanje u Sjedinjenim Državama. Stipendija se zvala Fulbrajtova. Nikad čula.

Pomenula sam, skromno i bojažljivo, ideju o odlasku u Sjedinjene Države da se usavršavam kao nastavnik. Onom istom koji je u tom trenutku slovio za meni važnog. Odgovor je glasio (citiram): Ti ne znaš engleski. Tačno. Ne znam engleski. Zato i ne treba da se prijavim, jer ne znam jezik. Ponavljala sam kao mantru.

Kada ideja sazri, (prevaziđen) sistem ispada iz ravnoteže. Tada je na junaku bajke ili motivacionog govora, da uspostavi ravnotežu. 

I zakorači u novi svet.

Neobično je kada u kasnim tridesetim shvatite da ste odrasli. Otrežnjujuća rečenica koju sam ponela sa psihoterapijske seanse glasila je: Ti si odrasla žene. Nisi dete. Ponašaj se u skladu sa tom spoznajom.

Bilo je teško, neću lagati. Uz ponašanje odrasle žene idu i odluke. Uz odluke ide i odgovornost. Donosila sam ih jednu po jednu. Bez rasprave. Bez osvrtanja. I bez trunke kajanja.

I tako me jednog dana na hodniku škole sreo (bivši) direktor. U svom ležernom maniru pitao me: Hoćete li da idete u Kinu?

Sa manje lakoće, činilo mi se, pitao bi me hoću li da dežuram u nedelju na opštinskom takmičenju iz matematike. 

Ponuda je bila ista kao i za Indiju. Troškove puta i kotizaciju za srednjoškolski kamp snosi nastavnik. 

A pitani nastavnik živi sam sa sobom, na računu ima ušteđenih 800 evra i odabranom nastavniku majka umire od raka pluća.

Rekla sam, činilo mi se, daleko lakše nego što bih pristala na dežurstvo nedeljom, ići ću u Kinu.

Imam i uslov. Budući da snosim trškove puta, sama ću odabrati devetoro učenika koje želim da vodim u Peking. Direktor se složio.

Moja majka je blistala od ponosa. Donela sam odluku kao odrasla žena.

Kao uplašeno dete, međutim, pitala sam je šta ako umre dok sam u Kini.

Odgovorila je da neće umreti, sačekaće me da se vratim. Ta odlučna žena zajebala je i smrt. Dve nedelje nakon mog povratka iz Pekinga, kada je propratila sve slike i čula sve utiske, umrla je jednog utorka oko ponoći.

Uradila je mnogo važnu stvar (da je samo jednu).

Nije mi rekla ne možeš. Ostani. 

A mogla je. Imala je i razlog i pravo.

Želela je da budem ono što sam danas.

Odrasla žena koja hrabro odlučuje. 

Tri godine nakon njene smrti postaću jedini nastavnik srpskog jezika i književnosti koji je 2023. dobio Fulbrajtovu stipendiju. I, zamisli, uspešno sam položila ispit iz engleskog koji pokazuje da sam u stanju da pratim univerzitetska predavanja i da aktivno učestvujem u njima.

Da stvar bude zanimljivija, u periodu avgust-septembar te iste 2023. godine, letela sam ravno 9 puta.

Devet puta sam se snašla na aerodromima od kojih je jedan frankfurtski, drugi čikaški, a na vijetnamskom su mi rasparili bording kartu i kartu za prtljag, a ipak smo se srećno našli. Kofer i ja.

Ko bi rek’o čuda da se dese…

A onda je 2024. godine jedna telekomunikaciona kompanija snimila reklamu sa mnom.

Svako ko u Srbiji ima TV prijemnik, tablet ili telefon gledao me je ravno 2 meseca.

Da sam dala pristanak (a nisam, jer nisam bila zadovoljna ponuđenim novcem), moj bi se lik u nadnaravnoj veličini nalazio na bilbordima i po prestonom gradu.

Nisam se cimnula ni koliko Les Braun, ako me razumete. 

Namestilo se. 

Bog je opasan šaljivdžija.

Obožavam njegov smisao za humor. 

Ništa ne motiviše tako kao pogled snažno uperen u budućnost.

Bez rasprave. Bez osvrtanja. I bez kajanja.

Samo ti, kao junak bajke, pomagači, oni koji odmažu (radi uroka) i uspostavljanje ravnoteža.

Pamtim jednu rečenicu splitske motivacione govornice Ane Bučević.

Kada ti kažu da si se promenila/promenio (a često će to biti u formi spočitavanja), otvori šampanjac. Nazdravi sebi i promeni. Na odličnom si putu.

A možeš da izađeš i na televizor. 🙂

Pozdravljam te!

Anđelka