Bila, videla, preživela

Poslednji julski njuzleter pišem kao motivacijski podsetnik i samoj sebi.

Ništa ne motiviše tako snažno kao iskustvo. Saznanje da 47 godina ne služe samo kao hrana sujeti, jer još mogu da stanem u veličinu XS (posle ručka – diskutabilno, ali se i do ručka računa), već služe da me u trenucima klonuća podsete da sam bila, videla, preživela. 

Volela bih da mi neko učen izračuna koja je verovatnoća da u istom danu u razmaku od sat vremena moj Čovek ostane bez jedinog, a ja bez honorarnog posla koji sam radila 5 godina. 

Mala, pretpostavljam. 

Nije to bio posao u kom sam uživala, ali jeste bio posao koji mi je plaćao stanarinu i skoro sve mesečne račune. 

Telefonski otkaz me zatekao na ulici. Kratak i neprijatan razgovor. Saznanje da za nastavnika koji je samo par dana ranije postao sertifikovani AI navigator nema mesta u školi koja se bavi računarima i programiranjem… U nekim drugim vremenima, a pamtim i ta, vest da sam mentor za AI osvanula bi na sajtu iste škole pre mog povratka u Srbiju. Ne zato što me u školi vole, jer, iskreno, do skora nisu ni znali ko sam, već zato što je ta informacija sjajan marketing, a, svi znamo, dobar marketing otvara rajske dveri isto kao što loš kopa dubok grob.

Prvi dan sam provela u šoku. 

Drugi dan sam otišla na ranije zakazanu mamografiju. 

Treći dan sam nekako došla k sebi i počela da razmotavam klupko. Imam li nešto slično u svom doživljajnom polju na šta bih mogla da se oslonim? Nešto što bi mi reklo, iako su okolnosti sada zastrašujuće drugačije, izguraćeš i ovo?

Nije to bilo tako davno. 

Godine 2023, kao Fulbrajtov stipendista (vest koja je objavljena i na sajtu škole u kojoj sam od ovog jula nepoželjni zaposleni), pripremala sam se za tromesečni boravak u Sjedinjenim Državama. To je, pored ponosa i radosti, značilo i veliku brigu. Finansijsku.

Budući da u periodu mog američkog školovanja ne primam platu (ni u mojoj matičnoj školi ni u školi u kojoj radim honorarno) trebalo je da zaradim novac kojim ću platiti stanarinu u Beogradu za 4 meseca (3 meseca odsustva i mesec nakon povratka u kom još nisam počela da primam platu).

Takođe, trebalo je da zaradim novac za 4 meseca struje, infostana, održavanja zgrade, kablovske i interneta.

Iako mi je Stejt dipartment obezbedio džeparac za vreme boravka u SAD, to je, zaista, bio samo džeparac. Dakle, valjalo je da zaradim bar neki novac i za tamošnji boravak.

I zaradila sam. 

Razvalila sam od posla nekoliko meseci, ali sam obezbedila sebi finansijsku sigurnost dovoljnu da mogu da se posvetim onome zbog čega idem u Sjedinjene Države, a to je da postanem još bolji nastavnik.

Po povratku iz Amerike, najpre je stigla vest da je projekat na kom sam radila, a dobio je sjajne ocene tamo negde u svetu, ugašen.

Agencija u čije sam ime držala radionicu na kojoj sam prisilno raseljene ljude sa Bliskog istoka i Afrike upoznavala sa kulturom Srba zamenila me (nevoljno, doduše), zbog administrativnih začkoljica, drugim predavačem.

Velika domaća kompanija sa kojom sam godinama sarađivala javila mi je da u narednih nekoliko meseci nemaju posla koji se odnosi na moj uobičajeni angažman.

Suma sumarum, bila sam u ozbiljnom minusu na mesečnom nivou. Na sve jade, uplatila sam Novu godinu u Tajlandu.

Oblio me hladan znoj. 

Onda me zapljusnuo talas anksioznosti. Osećaj nemoći. Usamljenost.

I, šta sam uradila?

Kad već sve ide k vragu, ratosiljala sam se, o istom trošku, i jednog disfunkcionalnog odnosa koji ne mogu nazvati emotivnim, jer to nije bio. 

Od govana se ne pravi pita. 

Šupa nije dvorac. 

Konj nije princ. 

Muškarac nije projekat.

Spakovala sam se za Tajland. 

Što bi rekli moji učenici, nastavnice, lakše vam je da plačete na jahti. Nisam plakala. Nisam bila ni na jahti. Ali jesam upala u novogodišnji ljudski stampedo i naučila da cenim bočne ulice u koje sam utekla od pomahnitalog sveta. Videla sam azijsku Sodomu i Gomoru koja nudi brzi test na koronu i polno prenosive bolesti kao što kod nas nude kokice. Vozila sam se gliserom dok mi i kamen i pesak iz bubrega od poskakivanja plovila po pučini nisu napustili telo. 

I vratila sam se u Beograd.

Prvi sledeći korak je bio odlazak u teretanu. Logično. Šta drugo? Jer, zašto da ne još jedan trošak? Nakon samo dve nedelje dodala sam novi trošak – učlanila sam se u trkački klub. Posle mesec dana sam se zaljubila u Čoveka.

Međutim, tu priču ti pričam drugi put. 

Ni ona se nije ostvarila bez savladavanja prepreka. 

Sad hoću da podelim sa tobom, a da podsetim sebe, kako sam istrčala prvi polumaraton.

Ostani uz mene. Vredećeš.

Prvu trku u životu sam istrčala 13. marta.

Neki se datumi, posebno martovski, ne zaborave.

U decembru iste godine, 11 meseci nakon što sam prvi put posle 1987. godine ponovo potrčala, trener me spremao za polumaraton. Beogradski, dabome. Moje kolege trkače adrenalin spuca gde god da trče. Ja sam svuda, osim u Beogradu, adrenalina bez. Ali u Beogradu… Skola me adrenalin kao Umu Turman u Tarantinovim Petparačkim pričama. Nigde mi nije toliko važno to trčanje kao u prestonom gradu.

A u Beogradu, ko ne zna, pred sam kraj trke, kad najviše kriziraš fizički i pitaš se koji ti je moj sve ovo trebalo, imaš ono parčence brda kod Londona. 

To parče puta može da ti dođe glave. Jer, kada trčiš, to nije parče poznatog puta, to je Mon Blan.

U svakom slučaju, pripreme za polumaraton ne teku onako kako sam zamislila, jer nisam u Beogradu. 

Odlazim u Švedsku kao jedan od 34 nastavnika iz celog sveta koje stipendira Nobelov komitet i Švedski institut. 

Zatim, ekskurzija sa školom. 

Kad se spremate da pretrčite 21 kilometar, kontinuitet je presudan. Ja ga nemam.

Trener oseća da sam nervozna i nesigurna. Sokoli me i uverava da ću sve postići.

Čovek trči sa mnom vikendima da nadoknadimo propušteno. To loše utiče na naš život budući da se pretvorio u treninge.

Negde u novembru, tokom treninga, nakon 15. kilometra, preseče me bol u kolenu. Dovoljno snažan da ne mogu ni do parkinga da odšepam. Znam da se ne spremam za obaranje svetskog rekorda, ali polumaraton, i to prvi u životu, važan je. Najvažniji.

Odem kod fizioteraputa. Objasni mi poreklo bola u kolenu. Kaže jedino što sam želela da čujem – istrči polumaraton, posle ćemo videti šta ćemo.

Dva dana pred polumaraton, koleno me i dalje boli. Nađem drugog fiziteraputa koji me primi u kratkom roku. Zalepi mi na koleno i butinu potporne trake koje bi trebalo da pomognu da izdržim napor. 

Lakne mi. 

To će biti dovoljno. 

Sve je na svom mestu. 

Dođem kući. Istuširam se. Trake spadnu. Odlepe se. Odlepim i ja. Naizmenično dramim i Čoveku i treneru. Ni dva muškarca ne mogu da smire ženu koja je odlučila da se svet pretvorio u katastrofu.

I sad, kako sam istrčala prvi polumaraton u životu, a istrčala sam ga (imam medalju da to i dokažem)?

Prvo, Čovek je trčao CEO polumaraton (21km) mojim tempom. To je tempo koji je za trkača njegove spremnosti i snage ubitačan, jer je spor. 

U našoj spavaćoj sobi stoji samo jedna fotografija. Slučajno uhvaćen trenutak. On i ja trčimo uz brdo kod Londona. Čovek je okrenut ka meni. Tren pre toga mi je aplaudirao. Navijao. Smejem se, a trebalo bi da izdišem. On je kraj mene. Kad je najteže.

U cilj smo ušli zajedno. 

Drugo, trener je sve do 15. kilometra trčao sa nama. Zagovarao me. Zasmejavao. Slikao Čoveka i mene. 

Na svadbi ćemo imati manje slika nego s polumaratona!

Treće, baš kao što sam i strahovala na 15. kilometru me je preseklo koleno. Čovek me pitao, dobro se sećam, šta ĆEMO sad. Odgovorila sam – ništa, dotrčaću do 16. kilometra, pa ćemo videti tamo šta ću. I dotrčala sam sa bolom koji se parališuće spustio niz list do zgloba. 

Samo sam nastavila. 

A onda, nešto se prezupčilo u toj naizgled kljakavoj nozi i bol je samo prestao. 

Ostalo je (moja lična) istorija.

Da ti sumiram:

– sranja se dešavaju

– ko tebi kopa jamu, sam zna nastavak

– polumaraton se može istrčati ako uz sebe imaš Ljude

– i parališući bol prođe, samo prezupči i teraj dalje

– ne trebaju ti potporne trake koje spadaju kad treba da pridrže

– slike prolaska kroz cilj su najbolje za život, a i društvene mreže

– medalja oko vrata je tvoja zasluga

– iskustvo služi da te podseti da se sranja dešavaju. 

Ovo je poslednji julski njuzleter.

Odmaram se narednih dana. 

Javljam se ponovo krajam avgusta. 

Pozdravljam te!

Anđelka