Brazil, Španija, Kolumbija

Majka je znala da kaže: Dok se mudri namudruju, ludi se nažive.

Kad sam prvi put otišla kod astrologa, konzilijum mojih drugarica sedeo je kao na žeravici. Podnoseći izveštaj, često sam bila prekidana pitanjem: dobro, koga to zanima, nego reci nam šta je rekla za ljubav? Odgovorila sam da nisam ni pitala za ljubav, zanimao me je posao. Tada sam izbegla kamenovanje. Drugi put neću.

Negde u to vreme počelo je i sjedinjavanje sa mojom istinskom prirodom. A moja istinska priroda je želela da stvara. Prvi put u životu nisam morala da se pravdam zašto nešto radim, koliko dugo, kad će kraj, hoće li skoro ručak, mora li to u tom obimu, zar mislim da je nekoga zaista briga, kakva sad konferencija, zašto su seminari vikendom…

Radila sam šta sam htela. 

Onoliko koliko sam htela. 

I radila sam odlično sa jednim motivišućim ciljem na umu.

Istini za volju, u pozadini zbivanja opažala sam dušebrižničke glasove.

Radim, jer nadkompenzujem što nemam muža, dete, zaovu, jetrvu, indukcionu ploču, dvokrilni frižider, mašinu za seckanje mesa, krsnu slavu, pečenicu za Božić, tortu na dva sprata, muškatle na terasi (jer nemam ni terasu)… Čulo se i da mi je lako jer nemam muža, dete, zaovu, jetrvu, indukcionu ploču, dvokrilni frižider, mašinu za seckanje mesa, krsnu slavu, pečenicu za Božić, tortu na dva sprata, muškatle na terasi (jer nemam ni terasu)…

Glasovi su govorili istinu. 

Nemam. 

Kad smo kod toga šta je kome lako, pozvala bih se na čuvenu sentencu Bekvalčeve: lako je biti poštena, kad te niko neće. A što se posla tiče, svi su me hteli, jer radim kvalitetno, kreativno i odgovorno.

Cilj mog izgaranja na poslu, pored unutrašnje ispunjenosti i zadovoljstva koje oseti svako ko je nešto stvorio, bila je sloboda. Za mene je sloboda kretanje, a kretanje je, u idealnoj formi, putovanje.

Jedna situacija bila je potrebna da mi pokaže pravi put, jer nisu svi putevi pravi (ovde turite i dug i kratak akcenat, oba pasuju).

Dogovarala sam se sa drugaricom da putujemo u Rim. Našle smo agenciju i prevoz. Sve je bilo ugovoreno kada je njen muž odlučio da mu, ipak, ne odgovara da supruga putuje. Tada sam čvrsto rešila da nijedan muškarac, a posebno TUĐI muž, neće odlučivati o slobodi MOG kretanja. Putovaću sama. 

Preskačem prvo samostalno putovanje u Meksiko i vodim te u Brazil.

Dakle, vreme je neposredno posle korone. Svet se otvorio. A cilj mog izgaranja na poslu bio je da najzad putujem. Odlučila sam da idem na Šri Lanku (oni koji vole pravopis znaju da se piše Sri Lanka).

Doskakutala sam do turističke agencije kao dviska i ljupko izgovorila: Ja bih u Šri Lanku. Trep-trep.

Devojka koja radi u agenciji nije ni trepnula kada je rekla: U vreme koje vama odgovara, nema putovanja za Šri Lanku.

Mrak je prekrio moju zamišljenu sliku na slonu, u smaragdnom jezeru, sa hibiskusovim cvetom u bujnoj kosi (koju nemam, ali dobro sad). Umesto slona, ja sam obesila surlu. Bila sam spremna da teatralno proglasim depresiju kad devojka iz agencije procvrkuta: Što ne idete u Rio? Auuuuuuuu, ćero, sve ti pevalo!

Rio mi nije bio ni na kraj pameti, ni u 100 života, a zvučalo je – tako za mene! I uplatim ti ja Rio.

Ako misliš da je samostalno putovanje lagano i ide kao po loju, razočaraću te. Puno je tu nervoze, straha i neizvesnosti. Dovoljno je da ti kažem da u startu pristaješ da deliš sobu sa nepoznatom osobom (pa šta ti bog da) i, u mom slučaju, u agoniji si ko će, i još važnije, kako će te fotografisati, jer Instagram.

Neposredno pred put stižu detaljna uputstva iz agencije. Rio je izuzetno nebezbedan grad. Savetuju nam da se obučem neupadljivo i da, ako je moguće, ne nosimo nakit, sat i slične dragocenosti ili ono što liči na dragocenost.

Samo ću ti reći da u trenutku kada sam ušla na Terminal 1 Aerodroma Nikola Tesla u Beogradu, prilazi mi devojka i kaže: Ti sigurno ideš sa mnom u Rio, ja sam vodič grupe. Toliko o mojoj neupadljivosti. Dobro, da se ne lažemo, imala sam crn neupadljiv šorc (kaže se šorts) i crne neupadljive sandale, ali sam zato gore ožežila duks u bojama duge među kojima dominira decentna zlatna, a kosu sam splela u pletenicu koja je imala tirkizni umetak. Neupadljivost kao takva.

Pre polaska na put dve-tri osobe su lamentirale nad sudbinom mog prtljaga kada su čule da letim preko Amsterdama. Najavile su mi agoniju nesagledivih razmera i sa tim najlepšim željama me ispratile na neizvesni put. Znaš, ako nemam da ti kažem nešto lepo, biram da ti ne kažem ništa. Uglavnom, Amsterdam bude i prođe bez problema.

U Rio smo sleteli noću. Odvezli su nas u hotel. Tamo saznajem da sam bez doplate dobila sobu u kojoj ću biti – sama. U agenciji nisu imali sa kim da me spare. Ponekad je tako komforno biti rasparan, zar ne?

Jutro je, naravno, promenilo sve. Izašavši na uličicu ispred hotela, bacila sam pogled levo, pa desno i samo sam osetila tadam-tadam-tadam-tadam… Grad je pulsirao energijom koju sam mogla da čujem, vidim, gotovo da je opipam. Videla sam i lepših gradova, ali nijedan nije imao energiju kao Rio.

Grad ima fantastičnu geografiju ili, da budem precizna, geografiju kakvu volim – razbacan je po brdima. Tura bila je planinarsko-pešačka, jer naše leto nije njihovo vreme za kupanje. Lokalni vodiči, brat i sestra, brinuli su se o svakom detalju: od toga da nismo gladni i da smo uvek hidrirani do toga da priča o gradu, kulturi i istoriji neprekidno teče.

Bili smo i na Kopakabani i Ipanemi. Čuvene plaže, iako nema kupanja zbog visokih talasa, pune su ljudi, jer Rio živi na plaži, u kupaćem kostimu. 

A kad smo kod plaže i kostima, tamo ste u zemlji olimpskih bogova. Svako telo, i muško i žensko, bez obzira na godine, izvajano je. Na plaži sam imala evropski kupaći kostim koji je, u poređenju sa lokalnim, izgledao kao da nosim duge gaće. 

Bela kao sneg ličila sam na albino guštera koji, grdan, štrči među onim maslinastim presijavajućim telesima. Međutim, i ovo nikome ne bih poverovala da nisam doživela, iz Ria sam se vratila sa nabildovanim samopuzdanjem. Tamo sam shvatila da su moje mane u nekom drugom oku i te kakve prednosti.

Prvo su počele da mi se obraćaju žene. Onda i neki muškarci. Izdaleka. Uz prijatan osmeh i mahanjem rukom. Govorili su mi: linda, linda... Pokazivali su na moju kosu koja, istini za volju, nikada nije i neće biti lavlja griva, i to me ceo život tištilo. Odmahivala sam i smešila se u neznanju. 

Onda sam, sa grupom sa kojom sam putovala, izašla uveče. U baru koji smo odabrali svirala je muzika uživo. Ti ljudi nose ritam u kukovima, u srcu, u glavi, celi su ritam, a ja… Najbolje igram užičko kolo, što njima npr. liči na zagrevanje pred trening. 

Kad smo ušli, muzičari su se utišali i veselo mi mašući, izgovorili: linda, linda… Već tada sam znala da to znači lepa. 

A? Zamisli?! Odeš u zemlju lepotana, a ti bela kao otkuvana u varikini na 90 stepeni sa centrifugom na najjače, kruta kao badnjak, sa kosom koju je samo moja vera u proces načinila na frizuru, a oni – linda. Predobro, bre!

U Riu slabo divane engleski. Odem da kupim obuću. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da našem 39 odgovara tamošnji 37. Sve smo u radnji rešile bez reči, sa puno osmeha i strpljenja. U jednom trenutku dvoumim se između dva para sandala. Jedne imaju izrazito visoku tanku štiklu, druge su nešto odmerenije. Ne znam šta da radim. Treba mi stručno žensko mišljenje. Po mojim kretnjama prodavačica vidi da sam u dilemi. Obujem ti ja one smerne, ona pokazuje spojenim palcem i kažiprstom da su odlične. 

Obujem one na visoku tanku štiklu. Pogledam u nju. Oči su joj zaiskrile kad je izgovorila sočno i energično: mmmmm, sambaaaaa! 

Kupila sam baletanke. Idi, bre, ko bi me podneo još u samba sandalama!

U Riu se desio za mene istinski transformativni momenat.

Odlučila sam da idem na heng glajding. Zamisli metalni trougao koji na sebi ima platnena krila zmaja. To je naprava. A sa njom se zaletiš sa jedne od najviših litica u Riu i skočiš u ambis nad prašumom i, ako sve bude ok, spuštaš se za 20 minuta na plažu. Ukratko.

Kada sam se javila lokalnom vodiču da bih da skočim sa litice, odgovorio je: znao sam da ćeš baš ti skakati. 

Za skok je potrebno da unapred dostavim visinu i težinu i da na dan skoka vetar bude odgovarajući. U suprotnom, skok se, iz bezbednosnih razloga, neće desiti. 

Iz grupe se prijavio samo još jedan drugar. Cela grupa, međutim, ide sa nama da podrži i vidi izbliza tu suludost. Ujutru nam javljaju da ću samo ja skočiti, jer je drugar, za vremenske prilike previsok i pretežak (skok se ipak dogodio, jer se vreme promenilo).

Rekoh li da se plašim visine? 

E, pa eto, plašim se.

Uglavnom, dođemo mi na tu liticu. Upoznaju me sa instruktorom. U opisu je stajalo da ću proći kratku obuku pre skoka. Bilo je baš kratko.

Čovek mi je kazao: Kada počnemo da trčimo, ključna stvar je da ne staneš i da ne gledaš dole, u provaliju. Tvoj pogled je uperen u daljinu. Tamo idemo.

Pre skoka su me pitali da li želim da doplatim postavljanje kamera na napravu za skok kako bih imala video. Čuj, da li želim!

Kada sam se vratila u Beograd i rekla teraputkinji šta sam uradila, rekla mi je da se to zove transformativno iskustvo, za mene višestruko važno, jer sam pustila kontrolu nad situacijom i verovala sam muškarcu.

Taj skok je nešto najbolje što sam uradila u životu. Kad god se osećam loše, napravila sam video od minut (imaš ga i na mom Instagram profilu) gledam taj skok i ježim se. 

On me uvek uveri da mogu. 

A što se tiče gorepomenute vere u muškarca, upoznam ti ja mog Čoveka, a on mi kaže da je bio mesec dana u Brazilu. 

Say no more, my friend.

Prve nedelje našeg života u izgradnji izgledale su ovako. Otišla sam:

– u Jerusalim i Tel Aviv na konferenciju

– u Keniju, Tanzaniju i na Zanzibar

– u Stokholm na konferenciju

– na đačku ekskurziju u Trebinje

Za sve to vreme Čovek je imao samo dva pitanja: 

Kad polećeš, da te vozim na aerodrom?

Kad slećeš, da dođem po tebe?

I to je to. 

Dok se mudri namudruju, ludi se nažive.

Ovu priču o Riu možeš da čitaš kao putopisnu.

A možeš i da se vratiš još jednom na tekst i da ga čitaš kao alegoriju.

Izbor je samo tvoj.

Pozdravljam te,

Anđelka