Dva kila šećera, krtica, Šanel i Arhimed

Da krenemo u novo jutro s laganim temama. Dakle, pitanje identiteta. Opušteno.

Bila sam na besplatnom vebinaru kod Mile Muškinje. Mila je mentor za promenu karijere. Njeni klijenti su žene koje žele da napuste (tuđi) sistem u kom su trenutno i profesionalno se preosmisle.

Ko su žene koje žele da postanu neko drugi?

Kaže Mila, najčešće su to:

• majke, jer je materinstvo, za njih, važnije od korporativnog uspinjanja na hijerarhijskoj lestvici;
• žene koje su radile u porodičnim firmama i sada žele da se oprobaju na nekom drugom polju;
• žene koje osečaju da sistem u kom rade nipodaštava i gazi njihov sistem vrednosti.

Da li je potrebno da apostrofiram rečenicu koja me najviše dotakla?

Mila je, međutim, pomenula još nešto: koliko joj je bilo teško da, napuštajući svoju uspešnu karijeru, postane neko drugi i preosmisli svoje ja.

Od tada odmotavam klupko u glavi…

Presomisliti svoj identitet, izaći iz jedne i ući u drugu identitetsku ulogu, vraški je težak posao.

Pre par godina, na opšte zgražavanje porodice i prijatelja, moj drug napustio je vrlo visoko rangiranu poziciju u jednoj švajcarskoj firmi da bi započeo svoj posao. Želeo je firmu koja ne robuje (ili bar ne u tolikoj meri) administrativnim pravilima i firmu koja neguje svoje zaposlene. Pozvao me je jedan dan, gotovo plačući od smeha. Ispričao mi je kako je sa saradnicima, u svojoj novoosnovanoj firmi, razmatrao ideju koja im se učinila dobrom za dalje unapređenje posla. Sastanak je završio obećanjem da će sastavit dopis i poslati na odobrenje i da im sada predstoji čekanje i slanje tog papira od odgovornog do odgovornog lica… A onda je zastao i shvatio da o ideji odlučuje on. Sad i odmah, bez nekog dopisa koji kruži kao materija u prirodi… U tom trenutku, napuštao je jedan, a počeo je da gradi drugi identitet.

Jedno od najupečatljivijih identitetskih razgrađivanja koje je, verujem, većina nas iskusila jeste prelazak iz mi (veze, zajednice, braka) u ja.

Moj novo ja ispililo se kod pijačne tezge na kojoj prodaju kafu, čokolade, paštetu i toalet papir. Jbg, nemam drugi ram za sliku. Stvarno je tako bilo.

Pre toga bio je Tempo.

Napuštajući mi da bih postala ja shvatila sam da nemam kola. Ne vozim i ne znam kako da odem u Tempo u mesečnu nabavku kućnih potrepština. Bila sam u panici. Prvi put me u Tempo odvezao zet. Gledao je kako u velika kolica trpam hranu kao da će sutra početi rat. Ništa mu nije bilo jasno kada sam u kolica stavila i dva kilograma šećera. Ne koristim šećer. Ni za kafu. Ni za čaj. Uopšte ga ne koristim! Mudro je ćutao. Odvezao me u stan. Pomogao mi da iznesem stvari i popakujem ih u frižider i na police.

Onda su moje ratne zalihe hrana počela da se kvare, buđaju i bajate, jer moje ja nije imalo potrebu za mi količinom hrane. Nisam shvatila šta se dešava.  Besmisao se ponovio nekoliko puta. Vozile su me drugarice, njihovi muževi, drugari. Nisam shvatala da odlazak u Tempo nije i više nikada neće ni biti deo mog životnog stila. Razgrađivalo se staro, a novo se još nije uspostavilo.

Tako je bilo sve dok jednog dana na Kalenić pijaci nisam doživela prosvetljenje. Shvatila sam, sa jednakim ushićenjem sa kojim je Arhimed, zaronivši u kadu, uzviknuo Eureka, da kafu mogu da kupim tu, na pijačnoj tezgi, usput. I paštetu, ako mi se jede. I čokoladu, ako me urniše PMS. I toalet papir, ako idem pravo kući. 

Od tog trenutka (ne preterujem, uvek se jasno setimo transformativnih momenata) znala sam da nisam žena-krtica, da Tempo nije moja sudbina i da mogu da kupujem taman onoliko koliko mi treba, kad mi treba.

Razgradila sam mi identitet i prigrlila ja. Okoštale, prevaziđene navike, navike koje nisu bile moje, a koje sam po inerciji usvojila, vapile su da budu odbačene, napuštene, preosmišljene. Jer one više nisu (ako su ikada) bile deo načina na koji prirodno funkcionišem, kupujem, hranim se i uživam u životu.

To novo ja, koje se ispililo kraj pijačne tezge na Kaleniću, tokom godina pretvoriću u najudobniju i najlepšu nesavršenu kreaciju.

Moj, bez sumnje, najsnažniji, a verovatno i najdraži identitet, jeste nastavnički. Odvajanje od tog identiteta doživela bih kao veliki gubitak ili, kako Mila reče na vebinaru, skliznula bi mi kruna s glave.

Volim svoj posao, ali već nekoliko godina osećam da sam ga, znanjem i veštinama, prevazišla.

Da taj osećaj nije (samo) proizvod trenutne višemesečne agonije kroz koju prolazi moja profesija, znam jer sam se, napuniviši 40 godina (dakle, pre 7 godina) zapitala – da li je ovo (nastavnički poziv) jedino što znam da radim?

Odgovor sam potražila kroz NBI upitnik (o kom detaljno govorim na svojoj pedagoško-metodičkoj radionici). Razgovor i konsultacije su bile plodotvorne, međutim, nisam stisla petlju da potražim novi posao.

Zašto?

Zato što je identitetska uloga nastavnika za mene udobna. U njoj se baškarim. Njom vladam, čak i kada mi spoljašnje okolnosti nisu naklonenje, a one su retko kad bile naklonjene, samo sam svesno okretala glavu i zavlačila se ispod kamena od rugobe i neprijatnosti. A onda su okolnosti bivale gore, i gore, i gore…

Iz današnje perspektive žalim što taj prvi impuls, taj osećaj da mi je tesno, nisam iskoristila da napustim identitet koji mi stoji, ruku na srce, kao Šanel kostim.

Iz današnje perspektive, pitam se hoći li imati dovoljno hrabrosti, ili će me okolnosti naterati da budem hrabra, da klasičnu eleganciju Šanel kostima zamenim za farmerke sa visokim strukom i belu majicu na bretele.

Jer biti nastavnik je ozbiljan identitet. Hranitelj. Branitelj. Spasitelj. Prijatelj. Provajder. Mentor. I Šanel nam stoji odlično. 

Međutim, ima li tamo, u nepoznatom i neudobnom, još nečega, nečeg u čemu mogu biti bar dobra?

Dok sam u junu sedela u jednoj od dorćolskih kafanskih baštica sa najboljom drugaricom, dvoumila sam se između karijere sekretarice i konobarice, jer sam mislila, u takvom smo raspoloženju bila, da bi mi eventualno to moglo biti buduće zanimanje. 

Ne znam da li si ikada imala/imao drugaricu koja bi bila spremna da se za tebe i pobije? E, ja je imam. Zanimljiv životni kapital. Dragocenost koja se ne izaziva na megdan – jer stvarno misli to što govori. 

DakleM, sluša me moja najbolja prijateljica kako spremam defanzivnu taktiku i veli: But darling, ako ne budeš nastavnica, bićeš sledeći Gabor Mate, tako te ja vidim!

Nasmejala sam se. Glasno. Od srca. Bilo je puno ljubavi, vere, utehe, preterivanja i osnaživanja u tim rečima kojima me je ispratila u nespokojno leto. 

***

Onih dva kilograma šećera što sam onomad kupila u Tempu stajala su 10 godina u kuhinjskom visećem delu. Bila su tu da me podsete, svaki put kad sam otvarala ormarić da uzmem čašu za vodu, da sam nekada bila u ratu. Sa sobom. Onom koja kupuje šećer po inerciji i skladišti hranu kao krtica i ona koja sa lakoćom konstatuje da je nemoguće ostati gladan kada je hrana svuda oko tebe.

Pozdravljam te!

Anđelka