Mama Afrika

Kad sam se za jednu od svojih radionica književnosti bavila biografijom Alis Voker (napisala je roman Boja purpura), čula sam od nje da svaka žena nakon 40. godine treba da poseti Afriku sama. 

U trenutku sretanja sa tom idejom znam da idem u Afriku. 

Međutim, mi planiramo, a Bog se smeje.

Od momenta kada sam platila putovanje do realizacije istog dogodi se Čovek.

Ne razmatram opciju da ide sa mnom, ali ozbiljno razmatram i još ozbiljnije odlažem da saopštim da ću početak naše veze provesti na drugom kontinentu. 

Dobro, pre toga malo i na Bliskom istoku i posle toga u skandinavskim zemljama, ali dok trepne, tarrrraaaa, opet sam tu!

Informacije o mojim putujućim planovima plasirala sam mu na rate. 

Afriku sam, dabome, zaobilazila u širokom luku. 

Oni koji me poznaju dovoljno dugo da se možemo nazvati prijateljima bili su začuđeni mojim oklevanjem. 

Ne liči na mene da odlažem. 

Ruku na srce, ne liči na mene ni da nađem nekog normalnog, emotivno pismenog i glede osećanja dostupnog.

Bila sam na mukama. Novac koji sam godinama ulagala u psihoterapiju sad bi trebalo da zasija sjajem zlatne poluge, a ja sam ustukla! Još gore! Ne samo da sam ustukla, već prećutkujem. 

Najzad, smogoh hrabrosti. 

Ispalila sam kao iz topa: Idem u Afriku na 15 dana. 

Laž. Nije 15, već 17 dana.

Setim se u sekundi da je to čovek koji bi da učestvuje u mom životu. 

Šta treba da radim kad osvanem u Beogradu dva dana kasnije od prvobitno najavljenog?! 

Da kažem e, zadržali me na carini, slave, pa smo okretali kolač, znaš kako to već ide!?

Korigujem iskaz. 

U stvari, idem na 17 dana. 

Srce mi zape u grlu. 

Hoću da se ugušim. 

Na njegovom licu grč. 

Nije mu svejdno, nagađam. 

Ne dopada mu se ideja o ženi beloj Ciganki, katastrofiziram.

Sve je propalo, pripremam se. 

Izgovorio je: Kad letiš, ispratio bih te?

Prodisala sam. Prodisali smo.

Pomislim: I’m too old for this shit.

***

Prvo Dubai. 

Gejtovi za zemlje trećeg sveta smešteni su tako da bude jasno da je reč o trećem svetu i da, zajedno sa tim svetom, pripadaš siromaštvu. 

Blještava skupocenost pustinjskog aerodroma prestaje tamo gde počinju Azija i Afrika. Da stvar bude zanimljivija, odgode nam let za 5 sati. To je, ipak, treći svet.

***

Sutradan, eto nas u Keniji. Najrobi. Zapljusne me val visoke vlage i umerene vrućine. 

Ko nema ozbiljno putujuće iskustvo, posebno van Evrope, valjalo bi da zna da Afrika može biti izazov.

Smeštaj je sjajan. Pogledu, međutim, ne izmiču visoke zidine kojima je hotel opasan. Zidine koje dele crni i beli svet.

Izvan bedema prostire se prašnjavi put, pljavština i zapuštenost.   

Ipak, dopalo mi se. Volim zemlje i gradove čiji životni ritam horde turista, kojima i sama pripada, ne mogu da prožderu.

Najrobi je neposredno pre našeg dolaska prošao kroz ulične nemire i proteste. Tragovi su vidljivi na saobraćajnim znacima i zapaljenim semaforima. Za nas sa Balkana, već viđeni folkor.

Ljudi vrve. Na motorima. Biciklima. Automobilima. Kamionima. Autobusima. Preturila sam preko glave azijski saobraćaj, pa me afrički nije zatekao nespremnu. Pravilo je da nema pravila ili, što reče jedan moj saputnik iz Ivanjice, moja majka strahuje da ne poginem od kandži lava, a ja se brinem da dušu ne ispustim u saobraćaju.

Duž ulica su redovi žena sa šivaćim mašinama. Neke su električne, mnoge su na pedalu. Struja nije nešto na šta se sa izvesnošću računa u Africi. Osim ako niste u rizortu za belce. 

Uvek kupujem nešto od lokalne garderobe. U Najrobiju to mi nije pošlo za rukom. Bar smo se prodavačica i ja ismejale. Nisam imala nijednu žensku oblinu zastupljenu u meri koja može da popuni i najmanju lokalnu veličinu. Nude da preprave. Imaju mašine. Zahvaljujem se. Nema potrebe. Od onoliko materijala mogu da naprave odelce za mene i ambasador ćebe pride. 

Setila sam se K. Devojke iz Burundija. Izbeglica. Bila je gost u mom odeljenju. Pozvala sam je da predstavi kulturu i tradiciju svoje zemlje. 

Da bi objasnila mojim učenicima estetiku Burundija, iskoristila me kao primer. 

Rekla je: Npr. ti si u Burundiju ružna, mršava, nemaš dupe. 

Moji učenici na muci. Smejali bi se, a ne smeju. Smejala sam se ja. Onda i svi zajedno.

U Najrobiju mi je filmski izraz koji tamnopute junakinje izgovaraju na račun koščatog dupeta belkinja postao, konačno, jasan.

***

Poseta nacionalnom muzeju. Ispred red školske dece. Nose uniforme živopisnih boja. Pred put sam se vakcinisala protiv žute groznice, ali sam školom neizlečivo zaražena. Kako sam ih videla onako glasne, razdragane, neusredsređene poput muva bez glave, bez mogućnosti da ostanu u redu u koji ih nastavnica bezuspešno gura, ustreptala sam. Znaš ono kad nagonski, bez ikakvog učešća volje i zdravog razuma kreneš da ih hvataš da se ne razbiju dok vijaju jedni druge čekajući ulazak u muzej? 

Nije bolest sve što boli.

Pogled mi se ukrstio sa nastavničinim. Klimnula mi je glavom. I ja sam njoj. Prepoznale smo se u zanatu.

Prve noći u Najrobiju prolaze u neočkivanoj teskobi. Nešto me tišti. Ne osećam se dobro. 

Na putovanju sam. Moj omiljeni oblik egzistiranja, a ipak, ništa nije u redu… 

Nedostaje mi Čovek! Eto, desi se i najboljima… 

Zovem ga iz kupatila. Nisam sama u sobi. Dok se sudaram sa lavaboom i wc šoljom, kažem mu da se gušim. U glavi mi odzvanja znamo se skoro već mesec dana dok izgovaram da mi nedostaje. 

Teraputkinja me jedva ohrabrila da je u odnosu, posebno ljubavnom, važno pokazati da si ranjiv. Teorijski sam potkovana kao Frojdov šegrt na steroidima, u praksi… Znaš ono kad kažu prvo zavoliš sebe, pa se spremiš za ljubav, vezu, šta god… E, pa, jbg, džaba ti spremanje ako nemaš bar laboratorijske vežbe. 

A ja imam vežbu in vivo! 

Odgovorio je: SVE je u redu. 

Predlaže da uživam u putovanju. 

On je tu. 

Nigde ne ide. 

Pomislim: I’m too old for this shit.

Smirim se. Prodišem. 

***

Hodajući safari. Nismo u terenskim vozilima, jer se ne krećemo među mesožderima. To parče zemlje, do kog smo došli čamcima preko velikog jezera, naseljeno je životinjama za potrebe snimanja filma Moja Afrika. Film je snimljen po romanu (i životu) skandinavske spisateljice Karen Bliksen. 

Na Instagramu me prati vodič sa kojim sam putovala Vijetnam. Piše mi da, ako je moguće, odem i obiđem kuću Karen Bliksen. 

I moja vodičica je učinila sve da omogući da se odvojim od grupe i odem. 

Ipak, nisam otišla. Imala sam na raspolaganju pauzu za ručak. Sat vremena. Vratiću se u Najrobi, zaključila sam sa sigurnošću. Istom onom sa kojom sam već dva puta bila u Milanu i nijednom se nisam popela na krov katedrale. Vratiću se. 

S godinama odbijam da halapljivo gutam komade života. Ne pristajem da prolećem, protrčavam, da čekiram mesta na listi viđeno. Što rekla moja drugarica M: tamo gde sam sela i kafu popila, to sam i zapamtila. 

I’m too old for that shit.

***

Masi Mara. Safari.

Imam običaj da, kada se prijavim za putovanje, ne iščitam detaljno plan i program puta. Čitam dijagonalno. Tražim cenu, rokove i datume. Tako previdim važnu informaciju. Moja sestra, pouzdani čitalac mojih fabuloznih (površnih) ideja, zove me pred put. Veli: Jesi ti videla da spavate u šatorima? 

Odlično zna da sam, kao dete, sa izviđačima jedva sastavila dva dana. Treći dan su došli roditelji da me vode kući. Nisam za spavanje u prirodi. To je kraća verzija glasnog negodovanja, jer izviđači spavaju u vreći za spavanje, u šatoru, pod vedrim nebom, dele poljski wc… 

Da, u Masai Mari, tačnije, pred ulazak u nacionalni park, spavamo u šatoru. Progutam knedlu. Na Tari mi je smetao pauk, mrav, slepi miš. U Africi mogu da osvanem sa lavom, nosorogom, zmijom. Jbg. Tu sam gde sam.

Izgled kampa me iznenadi. Jesu šatori, ali šatori nalik kućicama i svaki ima svoj toalet. Kreveti su prekriveni mrežama. Ne iz romatičnih već iz životinjskih pobuda. Skinem naočare. Kažem bože pomozi i prespavam prvu noć napolju, u Africi.

Safari počinje u 5 ujutru. Pokušala sam da setim kako sam uspela da se našminkam. Ko hoće, nađe način. U Masai Maru ne idem nenašminkana. Valjda smo i mi neki snobovi!

U Masai Maru se ide u vreme migracije životinja, što je naše leto, jul i avgust.

Mislila sam ako vidim dve-tri životinje puna kapa. Životinje su videle mene. 

Prostranstvo. Nesagledivo. Prekriveno životom. Snažnim. Pulsirajućim. Surovim. Večnim.

Na safariju si pre svanuća do mraka. Ne izlaziš iz vozila, jer i ti si na meniju ako se nekome prohte da glođe albino kosku. 

Gledam krdo slonova koje je prebeglo u tanzanijski Serengeti, jer ne mogu da podnesu buku koju stvaraju nepregledna krda bizona. 

Gledam lavove koji se pare i jasno je da se ništa ne dešava dok lavica ne mahne repom. 

Gledam žirafe koje se grle dugim vratovima. 

Gledam da mene ne ugleda nilski konj, jer ako sam mu zabasala na teritoriju, on je pritajeni tigar-skriveni zmaj. 

Gledam život. 

U punoj snazi. 

Obilju. 

Zajedništvu.

Lepoti.

Uveče sam zaspala bez ikakve kontrole gde sam spustila glavu, a gde nogu ili ruku. Nisam se prilježno ni zatutkala u baldahinsku mrežu. Ako će nešto da me iz’ede, dogmiže ili ujede, neka. Božja volja. Snage nemam.

I’m too old for this shit.

***

Masai selo. Sve nam je kazano. Da to više nisu pravi Masai ratnici. Da žive od turizma. Često i od prostitucije. Međutim, želela sam da budem obmanut i da verujem da lavlji zub koji mi nudi mladi Masai ratnik nije sa Temua, već je simbol njegovog inicijacijskog prelaska iz sveta dečaštva u svet odraslih budući da mladi Masai ratnik, tradicionalno, goloruk ubija lava. Obišli smo kuće. Decu. Musavu. Nasmejanu.

Kazano mi je da obratim pažnju na rukotvorine njihovih žena. Tačnije, na tradicionalno ćebe. Služi i kao odevni predmet, i kao jakna, i kao prekrivač. Kupovinom tog ćebeta  pomažem ženama iz sela.  

Zovem Čoveka. Ushićeno prenosim utiske. Nesmotreno mi ispadne mi iz usta: Kupila sam nam ćebe. 

Auuuuu, ćero, pa gde izgovori MI, a znate se skoro već mesec dana. 

Stisla sam mu ESC na tastaturi. 

Dalje znam kako ide. 

Kratki odgovori na poruke. 

Zatim, retki odgovori na poruke. 

Onda, bez poruka. 

I to je to. 

Pomislim: Brate, I’m too old for this shit!

Sa druge strane žice čujem smeh: 

Treba nam ćebe za ispred televizora. Matori smo.

***

Znaš, Alis Voker je u pravu. 

Žena treba da ode u Afriku sama da bi osetila da pripada. Sebi, koliko i drugom i drugima. 

Sedela sam tik uz neke i osećala se, što bi Ivan V. Lalić rekao, nikad samlja nego krajem jula.

Bila sam na drugom kontinentu i osetila sam da sam baš tamo gde treba da bude. Sa sobom. I sa drugima. 

Tamo gde se rodio život, i ja sam oživela. 

Mama Afrike me ljuljuškala kao novorođenče. 

Bila sam (životno) sita, sigurna i srećna.  

Pozdravljam te,

Anđelka