Dužna sam ti ostala…

Ako si, kao i ja, odrasla/odrastao 90-ih, sećaš se stihova grupe Mobi Dik: dužna si mi ostala…

Ako si odrastala/odrastao u manje dinamičnim vremenima (mada, kad je na ovom parčetu Balkana bilo nedinamično…), sećaš se da sam ti ovog četvrtka ostala dužna jedno pismo.

Počela sam da ga pišem.

Imala sam i temu.

Napisala sam više od pola i shvatila da se:

pod A) natežem.

Razmažena lakoćom kojom inače pišem bez trunke oklevanja pritisla sam NE na pitanje računara da li želim da sačuvam napisano. Ne, ne želim. Želim da teče. Da bude prirodno. Istinito u lakoći i oštrini.

pod B) Uran je ušao u Blizance.

Ubio me bog ako, posle 20 pročitanih postova i članaka na ovu temu, znam šta to tačno znači, ali za mene, kao Blizanca, kanda znači epohalnu promenu u polju komunikacije.

Što me podsetilo…

Pre 8 godina, kada sam prolazila kroz izrazito tegoban životni odsečak, ostala sam bez glasa. Usred letnjeg raspusta. Majka me lečila domaćom orahovačom, jer moje geografsko poreklo priznaje samo farmakološko dejstvo rakije (za stomak, glavobolju, zubobolju, temperaturu, menstrualne bolove, stres, smrt, život…).

Kad ispijanje rakije naštinu nije dalo očekivani rezultat, majka je insistirala da proverim rad štitne žlezde. Lekarka me pogledala. Rekla sve je savršeno dobro. Štitna fercera kao leptirić. Onda me pitala kako sam ovako, u životu. Ispričala sam u kratkim crtama. Nasmejla se i rekla mekim sarajevskim govorom Zdravka Čolića: Maco, ti si ostala bez glasa, jer nisi rekla šta je trebalo kad je trebalo.

Nakon dve godine, uz pomoć psihoterapije, stabiliziovala sam glas, a godinu dana kasnije napisala sam pismo (koje nikada nisam poslala). Moja teraputkinja je plakala dok sam naglas čitala ono što nisam kazala kada je trebalo da kažem.

Od tada, trudim se da govorim. Glasno. Jasno. Odvažno.

E sad, u par sa mojim natezanjem u pisanju i ulaskom Urana u Blizance koji će epohalno promeniti komunikaciju stigla je do mene vest kako je negde sedelo neko veselo nastavničko društvo i kako se dogodilo da sam tema bila – ja. Jedni su bili oduševljeni. Drugi ne mogu da me smisle. Komentar je na kraju glasio – važno je da nikoga, ni prve ni druge, ne ostavljam ravnodušnim.

Budući da nepovoljan doživljaj mog sopstva nije saznajna prvina za mene, nasmejla sam se i odgovorila: Ne vole svi ni Lepu Brenu, pa vidim, pojede se živa… Bez želje i mogućnosti da se poredim sa negdašnjom Fahretom Jahić, to zaista i mislim. Ipak, lagala bih te kada bih rekla da me takav komentar, zavisno od umora, nervoze ili neispavanosti, ne žacne.

Svaki pokušaj da odgonetnem šta ljude iritira, bespredmetan je.

Kao što me žacne nečija malicioznost o mojoj lepuškastosti (jer stručnost nikada nije tema, I wonder why), tako i nekoga tamo, ko na Instagramu često nema sliku, a ni ime, ali argusovskim stookim pogledom prati šta radim, žacne kada pomenem reči iz nastavničkog Inedex Librorum Prohibitorum: poltron, beskičmenjak, klimoglavac, neznalica… I wonder why?!

Ne trudim se da dopadnem, jer sam svesna da žena koja glasno i (još gore) javno govori svoju istinu ne izaziva simpatije.

Istovremeno, u jednoj drugoj nastavničkoj skupini pojavila se misao da je svako medijsko prisustvo dobro – važno je, veli taj neko, biti viđen.

Začudila sam se kako neko obrazovan i (verujem) obavešten može da izgovori leta gospodnjeg 2026, da je svaka medijska pažnja dobra pažnja.

Ta tvrdnja je mlađa, ali opasna i manipulativno zavodljiva sestra one: važno je da nisu ravodušni.

Sve skupa mi je u rangu čuvene sentence, koja se na prostoru dinamičnog Balkana pripisuje Jeleni Karleuši, a zapravo pripada kontroverznom šoumenu, marketinškom stručnjaku i političaru s kraja 19. veka P.T Barnumu.

Parafraziraću – nije me briga šta pišu o meni sve dok pravilno napišu moje ime. Karlešu očito poznaje fonetsku prirodu našeg pravopisa, pa je umesto pravilnog spelinga iskoristila moć velike slike.

E sad te moram vratiti na onaj Uran u Blizancima koji, kako kažu, donosi ogromnu promenu u polju komunikacije.

Vidiš, u 21. veku, za razliku od 19. valuta nije pažnja, već reputacija.

Instagram uči drugačije, zar ne?

Poenta je pažnja, zar ne?

Zaustaviti skrol. Navesti palac da klikne, lajkuje, podeli i sačuva.

I – uraaaaaa! Algoritam radi za nas!

Algoritam, kao i društvo, ugledavam kao narcisoidnog muškarca.

Traži da se dokazuješ, iznova i iznova, i doslovno nikad nisi dovoljna.

Zato ne nalazim uživanje ili, sačuvaj božu, nekakvu potvrdu uticaja i viđenosti u ogovaranju kolega koje moje izjave ošinu kao bič po razjapljenim šavovima njihovih nezaceljenih duša.

Zato ću isključiti mogućnost za komentarisanje ispod mojih objava na Instagramu (iako baš komentari golicaju algoritam na svim zavodljivim mestima) kada ljudi prostor za pisanje dožive kao kontejner za odlaganje nerecikliranog sopstvenog psihootpada.

Zato mislim da je važno da ne ugađaš društvenom algoritmu.

Ne pišem ti kao neko ko je ovo rešio, pa je sad u zen-budističkom miru i otpornosti. Jer i ja zastanem i pitam se da li sam ponekad preterala. Da li je trebalo blaže? Da li će nekoga zaboleti? No, svoju istinu donosim baš kao takvu – svoju. Ne jevanđeosku, aksiomatsku ili obavezujuću.

Ne moraš da govoriš kako ja govorim.

Ne moraš ni da radiš kako ja radim.

Ali ako već biraš da budeš prisutna, u društvu, u porodici, u učionici, na Instagramu, neka to bude tvoja istina.

Jer u ćutanju nije sigurnost, kao što je onomad, umirući zastrašen od života, pomislio Andrićev vezir Jusuf.

I reputacija se ne gradi zato što si lepuškasta sa velikom slikom, već zato što osećaju da si u saglasju sa svojom istinom.

Živiš je.

Ne namećeš je.

Bez straha i osećaja krivice.

ZajebaTo, bato, što bi rekla moja pokojna majka.

Pozdravljam te, Anđelka