Ne smeš bljucnuti na cilju

Pomislićeš da sam se bogznakako provela u Milanu kad, evo, već treći njuzleter posvećujem tom putovanju.

Ali još ovaj utisak…

U Milanu je, baš na naš Uskrs, održan maraton. A na maratonu Čovekova i moja klubsko-trkačka drugarica. Ove godine je proslavila 50. rođendan što je, ako pitaš nju i mene, pravo vreme da istrčiš prvi maraton.

Uglavnom, dok smo se Čovek i ja tiskali sa masom naroda pred ciljom, prateći S na maratonskoj aplikaciji s namerom da je slikamo i snimimo kada trijumfalno prođe kroz cilj, tik preda mnom protrča devojče. Ma nema ni 25 godina. I tačno na cilju, na onoj kapiji, kad dižeš ruke i pretvaraš se u jedan ogroman odbljesak ponosa i sreće, mučenica povrati.

Kakav danak neiskustvu!

Zato se maraton i trči posle 40-e.

Bi mi krivo. Tolika muka i povrati, grdna. Povrati i na sliku, i na video, i na trijumf, i na momenat, ama na sve!

Pričam to posle S, koja je u međuvremenu dotrčala i kroz cilj proletela ozarena kao gazela s mišlju sad i nikad više, a ona se (S) seti mudrih reči našeg trenera – u cilj utrčavaš sa osmehom, kao da te ništa ne boli, kao da se ne raspadaš, kao da si ovaploćenje lakoće i elana.

Tako se prolazi kroz cilj.

Trijumfalnom ulasku prethode meseci odricanja. Kada se Čovek pripremao za maraton, a ja za prvi polumaraton, život nam se, doslovno, pretvorio u treninge. Društveni život se odvijao samo na trkačkoj stazi. Vikendom bismo skupljali kilometre po Adi (znači, opet trčali) jer, trkačkim žargonom kazano, moraš ih imati u nogama. Potom bi se vraćali kući, kukali, mazali se magnezijumom, ležali ko proštac i naručivali hranu, jer niko nema ni volju, ni želju, ni mogućnost da ustane, a kamoli da spremi nešto.

To je bio jedan od najtegobnijih perioda u našem životu, a, ipak, kad pogledam sliku koju držim uramljenu u sobi – Holivud, ćero. Nema, batice, bljuc i slične nepobedničke stvari.

E sad, što ti ovo pričam?

Kada na konsultacijama neko dođe sa idejom da bi radio nešto što radim i ja, uvek podržim zamisao. Bilo da žele da pokrenu čitalački klub, započnu pisanje knjige ili njuzletera ili se pojave na Instagramu.

Kad nas prođe inicijalni entuzijazam, prelazimo na strategiju. Jer, zato mi ljudi i plaćaju konsultacije – imaju ideju, ali im nedostaje strategija za njenu realizaciju.

Budući da unapred, pre konsultacija, znam temu o kojoj ćemo razgovarati, spremim detaljan koncept i idemo korak po korak.

Ako strategija za realizaciju ima npr. deset koraka, dok dođemo do petog, vidim da je koleginica klonula. Napušta je elan i entuzijazam. Tiho, gotovo prekoravajući sebe izgovori: Ali to deluje tako lako kad ti radiš…

Kapiraš što sam ti ispričala priču o milanskom maratonu?

Nema ničeg, ama baš ničeg glamuroznog u pripremi za polumaraton i maraton.

Krv. Suze. Znoj.

Grčevi. Upale. Bolovi.

I to ti je jedan (što bi rekao moj trener kada mi objašnjava vežbu koja se sastoji od pet vežbi a on mi je prodaje kao jednu). Isto ponovi 20 puta.

Ono što mnogi vide jeste trijumfalni ulazak u ciljnu ravininu, osmeh i visoko podignute pobedničke ruke.

Ono što mnogi ne mogu ili ne žele da vide su: krv, suze, znoj, grčevi, upala, bolovi koji prethode slici za milion dolara.

Imaj to na umu kada postaviš cilj.

Misli o tome i dok koračaš ka njemu.

Nek ti ta misao čuči pod korom malog mozga dok ponavljaš bol 20 puta.

I svakako nemoj bljucnuti na cilju, jer, jbg, čemu sve ako nemaš fotografiju za Oskara?!

Pozdravljam te, Anđelka