He who dares…

Moj sestrić je neki dan došao iz škole sa pitanjem kad je Dan zaljubljenih.

Kada je utvrđen tačan dan i datum, prešli smo na stvar. Povodom praznika zaljubljenih on, desetogodišnjak, želi da kupi poklon drugarici iz razreda.

Majka ga je odvela u kupovinu. U svaku radnju u koju su ušli slavodobitno je, bez zazora, objavljivao da je u kupovini poklona za drugaricu iz razreda za Dan zaljubljenih.

Nakon kupovine, pozvao me je (video-poziv, razume se) da mi, pun ponosa i neskrivene radosti, pokaže šta je kupio. Aferim, sine! Nije škrt! 

Kupio je ogromnu kutiju u obliku srca u koju je smestio plišano srce sa nogicama (nogice su mi posebno prezentovane), svesku i pernicu sa Stič detaljima i milka čokoladne bombone.

A onda je počela drama odraslih.

Moj Čovek, muški solidarno i vrlo zabrinuto: Da li će on to da joj pokloni u razredu? Šta ako ga ona ispali pred svim drugarima…

Ja, spartanski orijentisana tetka: Nek ga ispali, šta ima veze, slupa se, pa nauči da ustane…

Moja drugarica, majka dvoje muške dece: Samo da joj roditelji nisu pravoslavno ostrašćeni, moraće ljubavni poklon da zameni za pravoslavni kalendar i flašu vina…

Moja sestra koja razmišlja da devojčici ne bude neprijatno, pa da se neprijatnost duplira…

Ja koja u poslednjem trenutku pomišljam kud je kupio onoliku kutiju, moglo je biti i nešto diskretnije, nešto što se lako da sakriti u ranac ako stvari krenu nizbrdo…

Da je slušao nas, a bili smo toliko pribrani da ne smatramo naša plašljiva smatranja pred njima, verovatno bi se zavukao u mišju rupu i zaboravio da je ikada postojao Dan zaljubljenih i njegov galantni podvig u njemu.

Svi smo stisli zube. I čekali. U školi je bio do 15.30. Nema telefon. A mi ovamo, u strašljivom i kolebljivom svetu, čepamo s noge na nogu i čekamo hoće li nas zvati učiteljica, psiholog škole, direktor, tetkice, neko…

Bio je jedini koji je taj dan doneo poklon. Drugarica ga je zagrlila i zahvalila se.

Vratio se kući prezadovoljan. Zaljubljen u zaljubljenost, u galantnost, u svoju hrabrost, u činjenicu da je poželeo da uradi nešto i uradio je.

Da li je bio svestan rizika u koji se upušta?

Nisam sigurna.

Potpuno sam sigurna, međutim, da ga je vozila ideja i da, na tom dobrom talasu, nije stao, odustao, bivao kolebljiv, sumnjičav, uplašen, nije ni pomislio na neuspeh.

Razmišljala sam posle: koliko često ideja stane čim se uključi oprez ili strah od izlaganja kritičkom oku javnosti?

Koliko puta čekamo pravi trenutak, a onda energija splasne?

Zato imam mali izazov za tebe.

Danas uradi jednu stvar za svoju ideju.

Samo jednu.

Zapiši je.

Na mentorskom programu iz liderstva i preduzetništva koji pohađam kod Mie Popić naučila sam da tek kada ideju zapišem, olovkom na papiru, rukom, obavezala sam se da ću je ispuniti ili ću izginuti pokušavajući (ovo poslednje sam dodala, totalno je u mom epsko-spartanskom duhu).

Ako osećaš da je vreme da svoju ideju pomeriš sa mesta, u martu zakazujem konsultacije i ostala su još 2 termina.

To je prostor gde zajedno razmrsimo misli, definišemo sledeći potez i izađeš sa jasnim planom koji možeš odmah da primeniš.

Energija se vrlo brzo promeni kada znaš kuda ideš.

Jedva čekam da čujem šta želiš da pokreneš.

Pozdravljam te, Anđelka