„Idem, lepotan, svoj“

Ove nedelje sam imala gošću na času. Redovno obilaženje i posmatranje nastave smatram saradničkom aktivnošću.

Povratna informacija mi znači. 

Sujetu stišam na minimum i slušam.

Pao nam je, po planu, Vladimir Majakovski. Razjareni bik ruske avangarde. Ili, što bi moja učenica rekla posmatrajući fotografiju Majakovskog koju držim na TV-u tokom analize poeme Oblak u pantalonama, na ovom času sam naučila da izgled vara.

Majakovski je bučan. Provocira. Šokira. Gura ti prst u oko svojom omnipotencijom. 

Istovremeno, osetljiv i otvoren. Voli celim bićem. I pati celim bićem. 

Čovek koji ne pravi kompromis. 

Sa sobom. 

Sa ljubavlju. 

Sa religijom.

Sa društvenim uređenjem. 

Odabrao je smrt kao izlaz iz nepodnošljivog života iako je tvorac one čuvene da je smrt laka, život je kudikamo teži. 

Po završetku časa dobila sam komentar da mi je čas čaroban. Da vraćam veru u profesiju. Dok sam sišla sa 3. sprata škole u prizemlje, sneveselila sam se.

Da, znam da umem da proizvedem magiju u učionici. Uživam u radu sa tom decom. Osećam i znam da sam master i komander dobrog časa. Isto tako znam da intezivno i ozbiljno, a konkretno (u smislu koraka koje planiram i pravim) razmišljam da odem iz škole. 

Proteklih par nedelja, tegobnih posebno za moj nervni sistem, spoznala sam da ne osećam svoje telo. Kao da je utrnulo. Anesteziralo se. 

Ne umara me škola; ni časovi sa malim maturantima koji me posle 5 meseci obnavljanja i vežbanju pitaju šta je pravi objekat; ni čitaonice koje nalažu ne samo da čitam, već i da detaljno istražujem; ni mentorski program, kojem dajem svoj iskustveni maksimum; ni pisanje knjige, koje odmiče puževim tempom; ni konsultacije, koje traže lasersku fokusiranost s moje strane. 

To su poslovi koje sam birala, a dobar deo njih i osmislila. Po svojoj meri. 

Umara me što živim s podignutim gardom. 

Što sam u konstantnom stanju borbene gotovosti. 

Jer ne pristajem, što bi Majakovski rekao, da kao zadrigli lakej ležim na masnoj sofi. Ne pristajem da klimnem glavom. Da idem lakšim putem. Da se ne zamerim. Da mi zahtev stomaka bude iznad zahteva duše.

I zato sam ovih dana tužna.

Inače, ne znam rekoh li ti, moj omiljeni film IKAD je Gospodar prstenova. 

Nekad mi je pogled uperen u patuljke. 

S njima se i konstitucijom lako identifikujem.

Sad razmišljam o Gandalfu.

Znaš ono kad se kao sivi Gandalf strmoglavi u neki sajvan. I nema ga. A onda se pojavi kao beli Gandalf. A beli ‘ebe kevu. 

S tom slikom te ostavljam. 

Nosim je ispod kore malog mozga.

Što bi Majakovski rekao: idem, lepotan, svoj. 

Pozdravljam te, Anđelka