Kamijevsko letovanje

U Valensiju sam otišla dan nakon opela.

Umrla mi je majka.

Na umrlici ne piše posle duge i teške bolesti.

Zabranila je i pomen bolesti.

Dovoljno je, valjda, to što je umrla.

Gospođa je zapovedila kremaciju. Sestra i ja smo obezbedile faraonsku sahrana. Bavila sam se finansijama dok je sestra obavljala organizacioni deo posla. Sećam se kad me pozvala da mi saopšti koliko košta urna, transport tela do krematorijuma u Beogradu, zakup grobnog mesta, šta je potrebno od papira da bi se urna podigla…Otišla sam pravo u radnju Dragane Ognjenović. Tražila sam nešto elegantno. Za sahranu. Kad je bal…

Sećam se da me veče kada je umrla, niko od rodbine nije pozvao. Bila sam u Beogradu. Sama. Nisu me pozvali ni sutradan. 

Na majčino opelo stigla sam Raketom. Autobus je na stanici bio u 12.45. Opelo je počinjalo u 13 časova. 

Sestra me dočekala. Presvukla sam se na brzinu i otišla u kapelu. Da od iste te rodbine, koja me nije ni pozvala, primim saučešće. Od tada smo, što bi Vladika rekao, viši prijatelji.

Telo je otpremljeno za Beograd na kremaciju. 

Vratili smo se kući. 

Dezorijentisani. 

Rekla sam ocu da idem u Valensiju. Na more. Dve nedelje. Složio se.

I tako sam otišla.

Pomislila sam, ko bi se nadao da ću iskusiti situaciju kojom počinje čuveni Kamijev Stranac. Mersoou će kasnije suditi, ne zato što je ubio čoveka (jer, belo licemerno društvo ne mari što je ubijen Arapin). Sudiće mu, jer se oglušio o društvenu konvenciju. O očekivanja svetine. Što nije plakao na majčinom pogrebu.

Odluka da otputujem donela mi je osećaj ogromnog olakšanja i oslobođenja. Za mnom je bila šestomesečna aganija. Ko nije preživeo, ne može razumeti. I sve što pišem deluje bezdušno. Bezosećajno. Deluje… Kamijevski.

Nije moj prvi odlazak u Valensiju. 

Ali jeste najduži i najznačajniji. 

Prvih nekoliko dana spavala sam toliko dugo da mi je drugar, a bila sam sa njih petero, zabrinuto rekao da nikada nije video nekoga ko toliko spava. 

Spavala sam u stanu. 

Spavala sam na plaži. 

Spavala sam čak i u gradskom prevozu koji nas je vozio od plaže do grada. Valjalo je oporaviti se od bolesti, od smrti, od suza koje za njom nikada nisam isplakala. Suze su znak slabosti. Silno bih je razočarala da sam i jednu pustila. Ogromna stigma na ranjivost, osetljivost i tugu. Teret kog ću se, u godinama koje slede, komad po komad, oslobađati na psihoterapiji.

A Valensija…

U Španiji sam bila četiri puta. 

Četiri puta u Valensiji. 

Ne liči na mene. 

Ni repetitivna radnja. 

Ni grad. 

Međutim, to je mesto u koje bih se, da se okolnosti povoljno urede, sutra preselila.

Valensija se sporo budi. (I ima najsporiji metro na svetu. Toliko spor da ne znam ni zašto ga zovu metroom). Premda nisam ranoranilac tamo se budim rano.

Smestili smo se na obodu starog grada. S pogledom na korito reke Turije koje su, zbog poplava, izmestili. Na mestu gde je reka prostire se park. Ogroman. Širok. Dugačak. Jedan od najlepših parkova koje sam videla.

U neposrednoj blizini stana je čuveni Merkado Cetral. Jedna od dve glavne gradske pijace. Umetničko delo. Arhitektonski sklad stakla, metala, opeke i raznobojnih pločica. 

Na pijaci kupim doručak. U papir umotanu kiflu, šunku i par maslina. Sedim na klupi. Ispred pijaca. Pod krošnjom pomorandžinog drveta, dok radnici gradske čistoće peru ulice, doručkujem na suncu. Sporo. Neuznemireno. Baš kao što se i Valensija budi. U Beogradu, do 9.30 doživela sam, ako je dobar dan, tri mala nervna sloma. Za to vreme, Valensija se tek počešala po bunovnoj glavi. Nije ni odlučila da ustane.

Jutarnja šetnja do glavnog gradskog trga i katedrale. Centralno mesto zauzima fontana. Grčko mitsko božanstvo. Možda je Posejdon. Ne udubljujem se. Divim se estetici bez angažovanja kognicije. Ne moram sve da znam. Kafići u okolini se razmeštaju i nameštaju. Čekaju meštane kao što čekaju i turiste. Polunezainteresovano.

U katedrali se nalazi relikvija. 

Sveti gral. U duhu sarkastičnog dvadesetovekovnog cinika konstatujem – jedan od mnogih. Ipak, idem da vidim dragoceni predmet. Zavojite stepenice vode na vrh katedrale. Odatle, kroz oktogonalnu mrežu, puca pogled na celu Valensiju.

Podno katedrale su restorani, kafići, prodavnice. U prijatnoj hladovini drveća sa čijih krošnji vise ljubičasti cvetovi kao grozdovi.

Van starog gradskog jezgra su široki beskonačni bulevari. Redovi palmi. Arhitektura ne napada. Čovekolika je. U boji. S malo stakla i još manje metala.

U Valensiji sam iznajmila bicikl. Vozim se rečnim koritom do ogromnih gradskih peščanih plaža. Čiringitosi su improvizovane kućice-kafići. Služe koktele, kafu i grickalice. More u Valensiji nije karipsko, ali je toplo i plitko. Taman ono što godi mojoj fobiji od vode koju ne prevazilazim.

Ako produžim dalje, putem koji nije uređen za turiste bicikliste, stići ću do mesta koje nazivaju Venecija Valensije. Raznobojne kuće. Ispresecane kanalima. Vode prodire duboko u kopno. Venecija, zaista. No, lepša. Bez gužve i pokradenog bogatstva. Poredeći, pomislim kako valensijanska Venecija podseća na devojku u majici, šortsu i japankama koje je neodoljivo lepa u jednostavnosti. Prava Venecija je gospođa sa Šanel naočarima za sunce i Misoni dugom haljinom koja joj je se zapliće, dok hoda, oko Ermes papuča i udara u Birkin torbu. Previše. Svega.

U Valensiji ne govore engleski. I ne trude se. Pala sam UZ stepenice. Odlazim u apoteku. Godine vežbanja joge najzad su se isplatile. Podigla sam razbijenu nogu na apotekarski pult. Čula sam jedno aha puno razumevanja i za koji tren dobila potrebnu medicinu.

Odlazimo da obiđemo obližnji Alikante. Tvrđava na brdu. Čekirana. Plažu sam zaobišla. Ostavljam društvo i odlazim da se prošetam. Ne prija mi gužva ni blizina dva ogromna nebodera. Pomislim, Las Vegas, iako u Vegasu nikada nisam bila. Lutam uskim gradskim uličicama. U jednoj pronalazim pečurke. Ludare. Skulpture razbacane, u skladu sa svojim imenom, po ulici. Kao neobuzdani drvored.

Paeljom nisam impresionirana. Pilav. Postan. Ali volim ćurose. Španska tulumba prekrivene krupnim zrnima šećera ili umočene u rastopljenu čokoladu. Naručujem pokazujući prstima. Rekoh da ne govore engleski. Uzimam najveću porciju. Sedam za mali okrugli beli sto. Gledam u ljude koji prolaze kroz stvarni život. Nikada mi nije bilo teško da sedim sama. Nije ni sada. Stižu ćurosi. Sveže ispečeni. Posuti šećerom. Uživam. Pijem kafu i prožiderom testo od belog brašna ne znajući da će za koju godinu moj telo, koje stari, odlučiti da ne podosi gluten. Da sam znala, uživala bih mnogo više u xs šortsu koji mi tada, u predelu stomaka, i posle planine ćurosa stoji isto. Ravno. 

Mašem konobaru da platim. Dolazi. Osmehuje se. Pokazuje na ćurose. Naklon i ruka na srcu, a zatim pokret ka meni. Ćurosi su poklon. Galantnost. U nepoznatoj uličici u Alikanteu. Osmehnem se. Zahvalim. Počela sam da učim da prihvatam komplimente. Tebala mi je samo 41 godina.

U Valensiji je Kalatrava. Kalatrava je i u Milvokiju, i u Njujorku. I tamo sam išla da ga vidim. Ali, ako pitaš moju sestru i mene, Kalatrava, onaj pravi, nalazi se u Valensiji. Njen omiljeni arhitekta. Kada je diplomirala, kupila sam joj knjigu o Kalatravi. Na koricama je most koji je projektovao za Valensiju, preko Turije. Beo. Besprekorno pravilan. Savršeno jednostavan. Retki su oni koji nalik Kalatravi objasne da manje, uvek, ali baš uvek, više. 

Kada sam joj poklonila knjigu, Kalatrava je nedostižni san. Umetnost koju ćemo gledati na slici. Godinama kasnije, parkirala sam bicikl ispod Kalatravinog mosta, sela na klupu u parku, zagledana u grad koji se proteže na suncu. Trenutak kada pomisliš da je život, u kom postoji i bolest i smrt, i rastanci i tuge, darežljiv, ako ga prigrliš.

Poslednji put sam u Valensiji bila u decembru 2024. godine. 

Čovek je trčao prvi maraton. Navijala sam. Za njega. I za život.

Sve je poznato. Prisno. I sve je drugačije. Mesto gde sam otišla da prespavam, preživim i prigrlim tugu zbog gubitka, sada je bilo mesto ljubavi i mesto trijumfa.

Život je darežljiv. 

Ako ga prigrliš. 

Mene je Valensija prigrlila. 

Taman onoliko koliko mi je prijalo. Nenametljivo. Prisutno. Bez afektacije i teatralnosti. Samo smo se zagrlile. Jednostavno.

Iz Valensije smo doneli maratonsku medalju.

Svoje medalje držim u saksiji. Natrpane bez reda i smisla. Znam, ko bi rekao. Delujem kao osoba koja s medaljama ide i na posao i u krevet.

Čovek je svoje poređao na policu kraj knjiga.

Sređivali smo stan. Brisala sam prašinu sa police za knjige. Vratila sam medalje na mesto. Ili na mesto koje sam mislila da je – mesto. U poretku koji sam mislila da je – poredak. 

Čovek se zgranuo. 

Samo mu ne sklanjaj maratonsku medalju! 

Uspomenu da je patio i da je, na valensijanskom decembarskom suncu, svoju patnju, posle nešto više od 4 sata trčanja, pretvorio u trijumf.

U darežljivost života.

U jednostavnost, koju trčanje nosi sa sobom.

U logiku manje je uvek više koju trčanje, po sebi, podrazumeva.

Pomislila sam, oboje imamo medalju iz Valensije. 

Da smo patili. 

I da smo patnju preživeli.

Pozdravljam te,

Anđelka