Oktobarsko klupko

… Znam, rekla sam nema pisama u oktobru.

Ali oktobarska pisma, a biće ih, nisu dosadašnja pisma.

Najpre, neće ti stizati četvrtkom u 8 ujutru.

Stizaće, kao što vidiš, iznenada.

Jedinstvena pisma u jedinstvenom mesecu.

Tu jedinstvenost bih želela, ako dozvoliš, da podelim sa tobom.

A kako je oktobarsko klupko počelo da se odmotava i namotava…

U ponedeljak, 29. septembra, podseti me Fejsbuk, u onoj dragocenoj sekciji dogodilo se na današnji dan, na mejl koji sam dobila od Snežane Marković, moje učiteljice pisanja.

Tokom šestomesečne škole kopirajtinga imala sam domaće zadatke. Snežana je pregledala napisano. Slala mi je, nakon svakog teksta, sugestije i komentare.

Od svih komentara, međutim, taj iz 29. septembra 2021. godine očigledno mi je bio najvažniji, jer sam ga skrinšotovala i podelila na svom Fejsbuk profilu.

Evo komentara:

Ipak, tek kada sam snimila (poruku) shvatila sam šta je ono što želim da kažem u vezi tvog pisanja. Mislim da ti zaista možeš da budeš brilijantan kopirajter, imaš prirodan dar da razumeš da su sa druge strane ljudi, lako barataš jednostavnim rečima… Videćemo kako će ići naredni formati, ali ne sumnjam u tebe. Međutim, mislim da si ti vrlo nadaren pisac. I ne mislim tu na ovo pisanje koje je odlično kada je brend u pitanju, ovo se više odnosi na neki tvoj potencijal koji bi možda u životu mogla da iskoristiš. Pišeš li nešto onako za svoju dušu? Šteta je da svet ostane uskraćen za to… Naravno, to je moje lično mišljenje, ali ja se ne bih zvala Sneška da nisam napisala. Nadam se da ne zameraš.

Čitam ove Sneškine profetske redove, a u istovremeno se, 4 godine kasnije, u Službenom glasniku uveliko priprema knjiga s mojim imenom na koricama!

Malopre pomenuh klupko i moram ga odmotati, ne zameri mi, do užarene mase.

Sećam se ushićenja moje učiteljice, Gordane Marinković, kada je otkrila da imam dar za pisanje. Pozvala je moju majku. Roditelji su do tog trenutka iz škole dobili vest da odlazim sa časova, jer sam gladna i vest da su mi dvojica dečaka iz odeljenja polomili prednje zube. Verujem da majci nije bilo lako ni da ode do škole, a još manje se nadala ushićenju koje će s njom biti podeljeno glede moje izuzetnosti.

U osnovnoj školi nastavnica srpskog, Ratomirka Petković, imala je drugačiji pristup. Oštra i razborita žena, poslala je moje sastave u tada aktuelne školske časopise. Tako mi je jedan sastav objavljen u Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca, a drugi u Biološkom listu, školskom časopisu koji je, rekla bih, izlazio u Beogradu.

To je bilo u SFRJ. Neka uđe u zapisnik.

U srednjoj školi moj talenat za pisanje prepoznao je školski domar koji je popravljao razbijeni šteker u učionici za vreme ispravke pismenog zadatka. Čitala sam rad naglas revoltirana nezainteresovanošću profesora. Sve bi ostalo na tome – čitam, a profesora bole uši za moj rad, da domar nije uzviknuo: Profesore, što ti je ovo dijete pametno!

Od tada sam dobijala petice na pismenom.

Pridružila sam se i gimnazijskom časopisu Argus za koji sam jedno vreme pisala članke iz školskog života. Letos mi je drug iz razreda poslao fotografiju mog teksta. Sačuvao je primerak tih naših đačkih pokušaja.

Fakultet je neočekivano bio velika stagnacija u pisanju. Sve do diplomskog rada. Zahvaljući tom radu i posvećenosti profesorke Snežane Samardžije upisala sam se, kada je upis uveliko završen, na postdiplomske studije. Profesorka je pisala molbu tadašnjem dekanu. Zamolila je da ne gubim godinu, čekajući novi upis, zbog, kako je navela, izuzetnog talenta. Primili me.

I onda – bam! Treba da napišem bar jedan rad pre magistarskog, a onda i magistarski rad koji, kako mi mentor reče, mora imati najmanje 250 strana. Agonija. Mesecima nisam mogla da napišem ni red.

Kao iz suve drenovine mentor je iscedio iz mene jedan solidan radić koji je objavljen u vršačkom časopisu Trag. I to je bilo sve. Meseci teku, a ja ne pišem ništa.

U zlo doba, saznam da se tokom letnjeg raspusta na Filološkom fakultetu održava škola pisanja proze, poezije, akademskog pisanja i književne kritike.

Skupim sve pare koje imadoh i platim školu. Odaberem, dabome, akademsko pisanje i književnu kritiku kod profesorke Tatjane Rosić. Kakva proza, kakva poezija, kakvi bakrači! Gori mi pod nogama, jer se rok za predaju magistarskog rada bliži, a ja nemam – ništa.

Prve stranice su bile napisane u grču koji se lako iščitava u svakom redu. A onda je samo poteklo. U isto vreme počela sam da radim u školi. Vikendima sam pisala magistarski rad bez pauze. I do kraja prvog polugodišta stigla sam. Šta sam drugo mogla?! Kad se uvališ, moraš da plivaš. I uzvodno ako treba.

Nakon odbrane rada, savršeno se sećam, jer se takvi razgovori ne zaboravljaju, u Kraljevu se dogodi zemljotres. Sela sam na autobus i otišla da, poslednji put, vidim i babu i dedu. Negde na pola puta ka rodnom mi gradu zove me mentor. Veli, Službeni glasnik bi da objavi moj magistarski rad. E, bre, Službeni glasnik nekom tamo seljačetu rođenom u cveći livada…

I objave. Stvarno. Kad mi je na račun, nakon potpisivanja ugovora, legao honorar, znam da sam se začudila. Odakle mi ti novci? Još nije bilo aplikacija, pa sam otišla u banku. Kažu u banci – uplatilac je Službeni glasnik. 

I tada sam, 2011, prvi put postala plaćeni autor.

Posle je došao Vulkan i ozbiljna serija udžbenika za osnovnu školu. Bio je to koautorski rad. Uživala sam, čak i kada sam se svađala sa urednicom, jer smo iste. Temperamentne, a odgovorne.

I onda, pre skoro dve godine, moja drugarica i koleginica iz Čajetine, Marija Vulović, organizuje pesničko veče u knjižari Službenog glasnika kod Londona. Marija piše poeziju koja je neopisivo dobra.

Međutim, ne mogu da dođem. Imam zakazan poslovni sastanak. To ja mislim da imam. Klupko se drugačije namotavalo.

Dok sam sedela u salonu i fenirala se pred zakazanu obavezu, javljaju mi da je sastanak otkazan. Odlično! Stuštim se kao bez duše na čitanje Marijine poezije. A tamo – urednica iz Službenog glasnika. Naša koleginica, naravno. Poslovna i preduzimljiva Kotoranka odmah me, te iste večeri, obavestila da prati moj rad. Veli, jesam li zainteresovana da napišem knjigu za nastavnike.

Pregovori i dogovori su trajali.

Najpre, neformalno, uz kafu.

Zatim, krajnje formalni, sa drugim urednicima iz Glasnika.

Potom je predlog za moju knjigu ušao u godišnji izdavački plan.

Usledili su sastanci sa pravnicima. Doterivanje ugovora.

Razgovori o honoraru i tantjemama.

Cilj je bio nedvosmislen – knjiga treba da bude u izlozima u oktobru 2025, jer je, naravno, u oktobru Sajam knjiga.

Jasno ti je sada zašto je za mene oktobar jedinstven mesec.

Klupko se vazda dugo odmotava, a čini ti se: ma ništa, to je usput, gredom, što bi rekli kod mene u selu.

U oktobru ću te obaveštavati:

• kako knjiga izgleda
• šta su rekli recenzenti (a imam čast da su mi recenzenti izuzetni)
• kakve su korice
• kada možemo da se sretnemo na Sajmu, pozdravimo, zagrlimo, slikamo, razgovaramo
• otkriću ti i naslov knjige

Volela bih, za početak, da podlim tekst iz zvaničnog kataloga novih izdanja Službenog glasnika.

Tekst ukratko opisuje knjigu.

Dolazi iz pera izdavačke kuće.

Zanima me kako ti se čini:

… temeljno promišljeno, iskustvom provereno i potvrđeno i godinama brušeno pedagoško i metodičko iskustvo jedne nastavnice. 

Кako uspostaviti odnos poverenja i poštovanja između nastavnika i učenika, a istovremeno zadržati granicu između drugarstva i autoriteta; kako učenike motivisati i učiti ih da pišu, ali i čitaju, kako im podsticati radoznalost i kritičko mišljenje – neke su od tema kojima se autorka bavi. 

Iako njena rešenja ponekad deluju kao vrlo jednostavna, iza njih su godine i godine rada, učenja, usavršavanja, uspona i padova, promišljanja… 

Sinteza nagrađivane nastavničke prakse i prenetog ličnog iskustva, pisanog u duhovitom i vrcavom stilu s aluzivnom poentom, uz konkretne primere priprema za čas, markirane najčešće nastavničke izazove, rešenja i pitanja za refleskivnu praksu čini ovu knjigu nezaobilaznim priručnikom za svakog nastavnika, spremnog da ide ukorak s vremenom, potrebama učenika i zahtevima savremenog obrazovanja.

M? Obećava li?

Hvala ti što si ovde i čitaš.

I u oktobru.