Užarena masa i druge karipske priče

… a onda je bila Dominikana.

A pre Dominkane bila je užarena masa, što bi rekla moja drugarica M kad god ismeva zajedničku filološku potrebu da, započinjući priču, uvod smestimo tamo negde oko Knjige postanja, kad je Bog rešio da napravi ptice, ribe i ljude…

Dakle, užarena masa ove priče počela je sa ključanjem oko mog 30. rođendana. 

Tridesete. Iskustvo blisko smrti. 

Starost. Nemoć. Kraj. 

Ostalo je, po mom tadašnjem mišljenju, da zakupim grobno mesto s pogledom na trag u beskraju i zaveštam sestrinim potomcima bižuteriju ne bi li se setili tetke načitane usedelice. 

Potomci će se roditi 8 godina kasnije, ali nisam nikoga drugog imala u vidu kome bih, s puno pažnje, a malo brige, poverila na čuvanje moje trice i kučine za lošijh dana kupovane po tezgama na Zelenjaku, a za dobrijeh u Asesorajz radnjama.

Jun je vazda kišovit. 

Za moj 30. rođendan nebo se otvorilo, but not in a good way. 

Kao onomad Noje, sedela sam u restoranu kao u barci i primala poruke. Neko se zaglavio u saobraćaju. 

Neko ni iz kuće ne može da izađe jer su se izlili beogradski Eufrat i Tigar. 

Neko razmišlja da dopliva. 

U zlo doba, pojaviše se najhrabriji. 

Kupili mi knjigu Orhana Pamuka Novi život. 

E, moji naivni drugari, nema života posle tridesete. Kraj!

Ni slutila nisam kakvu magiju poseduje dolazeći broja 40. 

Neke se magije, međutim, dogode tek kad si spremna/spreman. Ne pre. I ne dok je užarena masa u vrenju.

Kad smo se, više od deceniju kasnije, Čovek i ja upoznali, ispričao mi je svoju verziju mog tridesetog, a njegovog četrdesetog rođendana. 

Tik pred 40. rođendan sve mu se stropoštalo. Magični broj dočekao je sam, bolestan (verovatno kijavica, ali muškarci to zovu bolest) i bez slavlja.

Ja sam se makar deprimirala u junu. Uz šlag i jagode. Ko na Vimbldonu. A on, u januaru. Uz ostatke božićne krtine i bajate novogodišnje kolače. 

Pobedio je. Kralj krize srednjih godina!

I tad sam odlučila, bez jasnog plana, ali sa čeličnom rešenošću, da će njegov 41. rođendan, u najmanju ruku, biti spektakl.

I bio je.

Otišli smo na Dominikanu.

Tražeći međ’ agencijama čije usluge inače koristim egzotičnu destinaciju, pogled sam bacala u pravcu Tajlanda, Balija, Sejšela… 

Ali, kako se to zgodno namesti. Čujem se sa drugarom koji, takođe, radi da bi putovao. Veli: Idite na Dominkanu, avionske karte su smešno jeftine. Sad vam je prilika.

Dok je Čovek izgovorio: Čekaj da vidimo… već sam pozvala agenciju, rezervisala karte, poturila mu pod nos sliku smeštaja i rekla: Ovde idemo za tvoj rođendan!

I odosmo. 

U Frankfurtu, na aerodromu zamalo ga ne ubih. Hteo je da puši PRE nego što preuzmemo bording karte, ali ljubav, kao u svakoj nervoznoj aerodromskoj bajci, na kraju, ipak, pobedi. Nakon što se preuzmu bording karte. Razume se. 

Deset sati kasnije, kojih se, dabome, ne sećam, jer svaki i najkraći let prespavama kao da patim od narkolepsije, eto ti nas u Punta Kani.

Aerodromska zgrada prekriven trskom. Pravo rečeno, više otkriven nego pokriven. Prvi put se susrećem sa konceptom tzv. tihog aerodroma. Nema čika i teta koji, preko razglasa, dozivaju zalutale putnike i obznanju pomeranje letova ili gejtova. Tišina. Ćutiš. Gledaš. Pratiš.

Ni Čovek ni ja nismo za rizort, ali drugo nema u tom delu sveta.

Kompleks okružuje bogato tropsko rastinje. Terakota staze. Male bele kućice sa prostranim terasama. Šum tirkiznog okeana. Beli puderasto sitan pesak. Krevet posut hibiskusovim crvenim cvetovima.

Što bi rekla Svetlana Ražnatović: Živ se čovek na sve navikne, pa valjda ću i ja, ako bog da… Lepo, znaš kako.

Jedan dan, ma kakav dan, jedno popodne mi je bilo potrebno da optrčim naš hotelski kompleks, i onaj levo od nas, i onaj desno, i da ljubopitljivo pogledam Čoveka. 

On taj pogled odlično čita. 

Pogled zvani: Šta ćemo sada? Gde ćemo da idemo? Šta ćemo da radimo? M?

Na prostranoj hotelskoj terasi smešteni su predstavnici različitih turističkih agencija. Nude izlete. Poseta ostrvima. Vožnja padobranom. Obilazak seoskih imanja u brdima. Jahanje konja. Vožnja bagijima. Spuštanje zip lajnom. Poseta prestonici.

Nismo uzeli samo padobran.

Zato što smo znali da je skakanje padobranom njegov poklon za moj rođendan inače bih i to turila u raspored.

Ostrvo Saona.

Mesto gde je sniman jedan od omiljenih mi filmova – Pirati sa Kariba.

Do ostrva se vozimo katamaranom. Služe nas rumom. Plešu. Pozivaju nas da im se pridružimo. Meko. Nenametljivo. Ohrabrujuće. 

Na ostrvu treba probati dve stvari: pinja koladu i jastoga. I jedno i drugo naručuješ pre nego što katamaran pristane.

Nema restorana. Imaš slavske klupe i sto. Nadstrešnicu od palminog lišća. Poljski WC. Bure s vodom da opereš ruke. Donesu ti jastoge u vangli. Pokažeš prstom, znalački, kao da znaš šta biraš. Jastoga ti posluže u plastičnom tanjiru sa čipsom od banane. Od dva jastoga koja sam pojela u dosadašnjem životu – najbolji!

Vreme je da krenemo. Da platimo. Nema interneta! A mi imamo samo karticu. Popreči mi se onaj jastog u dvanestopalačnom crevu. Ostrvljani ne govore engleski, ali razumeju govor tela. Poručuju madam da ne brine, platićemo kad pristanemo na kopno.

Pristadosmo. Kao blesavi jurimo kapetana katamarana, mašemo platnom karticom, sve imajući u vidu da u tom udaljenom delu sveta reprezentujemo vaskoliki serbski nacion i da ne možemo dozvoliti da se brukamo, da jedemo, a ne plaćamo, jer, što reče Šojić onomad, nije to zbog mene, nego zbog preduzeća.

U svom sporovozećem ritmu kapetan najzad nalazi aparat da provučemo karticu. Neće. Ni Čovekova. Ni moja. Ležerno kažu, platićemo u hotelu u kom smo odseli, koji je, uzgred, udaljen nekih dva sata vožnje. Mislim se, prijatelju, kod nas da si naručio pečenje, a nemaš da platiš, sad bi te vilama vijali po šljiviku.

I tako, Srbima Bog vazda tri puta pomaže, ispred hotela, iz trećeg pokušaja, platismo. Uverena sam da mi je univerzum tada poručio: Snajka, drž’ se čvaraka.

Jahanje nije moj sport.

Izljuljah se na onom veslom konju, levo i desno, gore i dole, ižuljah kosti i jedva dočekah da siđem. Najviše mi se dopalo što rančer više ceni konje nego turiste. Prvi put nisam imala grižu savesti što sedim na životinji. Znala sam da je pažena.

Ali, zip lajn je i te kako moj sport.

Pre nego što kreneš, upozore te da, kada jednom počneš sa spuštanjem sa mesta do kog te dopreme žičarom, drugog puta nazad nema. Osim niz još četiri zip lajna. Pa ti, prika, vidi o li niz zip.

Prvi put sam na zip lajnu bila na Zlatiboru. U Ljubišu. Vlasnik zipa, pripremajući me za spust, nasuo rakiju. Veli: Učiteljice, da se prekrstimo i nazdravimo! 

Kad sam pitala hoću li dobiti kacigu, rečeno mi je, zapadnosrbijanski empatično, ako padnem ozgo, neće mi kacikaga pomoći.

Vlasnici zip lajna iz Ljubiša su insistirali da se spustim još jedared. O njihovom trošku. Bez kacige, dabome. Ali uz rakiju. Zna se red.

Jasno je zašto dominikansko upozorenje kad jednom kreneš, nema povratka nije ostavilo snažan umetnički dojam na mene.

Vožnja bagijima bila je velikiiii danak neiksustvu.

Obukla sam se kao princeza da bih iz bagija izašla kao da sam se valjala u oboru sa svinjama. Ni Čovek ni ja nismo znali da je poenta vožnje bagijem da budeš što je više moguće isprskan blatom. Ne bismo ponovili. Ni o njihovom trošku. Hvala. 

Poseta planinskom selu.

Put krivuda kroz naselja u podnožju. Šarene kuće s ravnim krovom. Imaju cisterne za sakupljanje kišnice. Snabdevanje vodom je problem. Po spletu žica rekli bismo da isto važi i za struju. Vodič nam veselo reče da su svi ilegalno nakačeni na neki izvor električne energije. Pomislih kako bi se tamo lako uklopio srpski barbarogenij. Ko zna šta je sirotinja, lako se prepozna, snađe i združi.

Put zavija uz brda. Menja se pejzaž. Zeleno je toliko da misliš da se priroda prelomila kroz neki ozbiljno dobar ajfonov filter. Vlasnica imanja na koje idemo zove se Marija. Na vratima njene kuće je dominkanska zastava. Jedina zastava na svetu sa Biblijom kao delom državnih insignija. Marija živi od turizma i onoga što porodica i ona proizvedu. A proizvode sve. Kada kažu organski kakao, zaista je tako. Jedina opasnost za zrno kakaa na Dominkani je detlić. On uništi zrno tako što ga izdubi. Šteta koju napravi može se podneti. Nema potrebe za hemikalijama.

Prave nam čokoladu.

Kuvaju kakao i čaj.

Brzo shvate da madam zanima kozmetika od kokosa.

Aparat za karticu radi. Morala sam da probam. Da ljudi znaju. Ako ne radi, da oprave. Čist altruizam. Ništa više. 

I tako, mic po mic, moj ti Čovek dočeka 41. godinu. Ogrejan karipskim suncem, u sred zime. 

Ko bi se nadao, zar ne? 

Samo neko ko ne veruje u magiju broja 40.

***

A u početku stvarno bude užarena masa. Vrela. Opasna. Za sobom, naizgled, ostavlja pustoš. 

Kad sam bila na Siciliji, popela sam se na Etnu. Sve je delovalo golo. Suvo. Prazno. Ispošćeno. 

Setila sam se davno zaboravljene lekcije iz poznavanja prirode i društva. O zemlji koja buja nakon vulkanske erupcije. 

Setila sam se i lekcije iz geografije. Mesopotamija je morala biti potopljena da bi bila žitnica.

Setila sam se univerzalnog životnog principa. 

Sve mora da se pročisti. Kroz vodu. Ili vatru. Prekali se. Promeni. I onda je spremno. Za novi život. Za magiju. 

Jednom prilikom sam slušala Miu Popić. Objašnjavala je krizu srednjih godina. 

Veli, čuvena psihoteraputkinja i kouč, u 20-im se očekuje da se iškolujemo. 

U 30-im stoji da bi trebalo da počnemo da radimo i osnujemo porodicu. 

U 40-im? 

Nema zadatog narativa.

Većina se prvi put zapita: ko sam ja, kad nisam društvena očekivanja? 

Ko sam ja, kada nisam unapred ispisana priča?

I tada, užarena masa baci ključa. Izlije se. Naizgled, sprži sve. U stvari načini plodnu podlogu za novo cvetanje. 

Ili se pritaji. Ugasi. I nikada ne sazna kakav je veličanstveni vulkan mogla postati. 

Na Dominikani, koliko znam (ali nemojte mi verovati), nema vulkana. 

Međutim, karipska avantura bilo je Čovekovo i moje prvo veliko zajedničko putovanje. 

Nesipisana priča. 

Bez tereta očekivanja. 

Plodno tle spremno da probuja. 

Pozdravljam te,

Anđelka