Nova godina kuca na vratima

Naša je kuća za Novu godinu izgledala kao čestitka.

Roditelji su s najvećom pažnjom, toplinom i radošću ukrašavali svaki kutak stana.

Tata bi doneo pravu jelku. Iz šume. Veliku i gustu.

Majka bi nas pustila da je kitimo kako želimo tako što je sedela na krevetu i govorila:

Ne tu, stavi taj ukras levo…

Nemoj zelenu kuglicu blizu crvene…

Skoloni tu zvezdicu u stranu, ne s te srane..

Posebno su lepi bili ukrasi iz tatinog detinjstva. Takvi se više ne mogu kupiti. Svileni srebrni opančići. Protkani srmom. Sa minijaturnom plavom kićankom. Nosio ih je Aladin iz bajke, bila sam uverena.

Pred Novu godinu, budući inspektor kome nadležni sede u Beogradu, moj otac je putovao u prestonicu da podnese godišnji izveštaj o radu. To je značilo da će, u istom danu kada je otišao, da se vrati kući preko zavejanog Debelog brda, po potrebi gura autobus koji je proklizao u krivini i donese mi najlepše staklene kuglice i đevrek.

Razvlačili su zavesu svetlucavih lampica po prozorima. Po plafonu su kačili balone i raznobojne trake. Imali smo prskalice i male ikebane sa svećicama, crvenim bobicama i minijutarnim pečurkama. Ispod jelke bili su ogromni paketići sa euroblokom, pezom, frondi keksom i igračkama.

Čitava atmosfera odisala je toplinom praznika.

Tih dana, za mene, međutim, ništa nije bilo na svom mestu. Hrana je konstantno na stolu. Ljudi defiluju kroz kuću, užurbani i bezrazložno radosni, ako mene pitaš. TV program se odvija nekim haotičnim rasporedom zahvaljujući kom ne znam ni kada je na redu crtani film, ni Opstanak, ni Grizli Adams.

Moj nervni sustav nije podnosio novogodišnji haos.

Još gore je bilo kada nas roditelji odvuku na čuveni doček Nove godine. Hotelska sala. Krcata. Muzika uživo. Kolo se trese i talasa na sve strane. Sedim polusrozana niz drvenu stolicu čije mi rezbarije žuljaju leđa. Cevčim sok od borovnice dok mi ne dosadi. Kasnije zaspim na kafanskoj stolici u sred uzavrelog novogodišnjeg kazana. Tata me nosi do kola što registrujem tek kada me preseče hladan vazduh na putu ka kući.

Sutradan dolazi rodbina da čestita. Štipaju me za obraze i žele da budem dobar đak i u novoj. Mrmljam da sam već dobar đak. Pitaju me jesam li nešto čitala, radila, učila. Uzvraćam zar to nije za Božić, to novo, kao nešto radiš. Konačno me se okanu.

Onda je došla srednja škola i novi pritisak. Za Novu godinu se negde MORA ići, a onda se nešto MORA i obući.

Moja majka izdvaja i poslednju paru da mi kupi neki haljetak. Rodbina nešto smatra. Ima mišljenje. Haljina je tanka. I kratka. Propašće mi jajnici. Zahvalna sam majci što ni pet para nije davala za jajnu ćeliju kao osnovnu jedinicu građe ženskog organizma.

Žurka sa drugarima. Štapići u čaši. Smoki u činijici. Pivo. Dosađujemo se ponoći.

U Bašti deca jedva čekaju ponoćni čas, jer se nalazimo na raskrsnici kod kafane Evropa. Čitav grad dođe u ponoć baš na to mesto. Radujemo se, jer ćemo videti svoje simpatije koje nisu na našoj dosadnoj žurci. Stojim ko badnjak među narodom. Hoću li ugledati simpatiju? Eno ga! Ne pomeram se. Valjda će on prići meni. Ne prilazi. Čekam da se masa raziđe. Konačno idem kući sa dosadne svetkovine. Tuširam se vrelom vodom i zavlačim kod majke u krevet. Kroz san me pita kako je bilo. Kažem užas. Smeje se, polupospano. Njen baksuz je dosledan u baksuzluku.

Onda Beograd. Prvi posao i prvi ozbiljan momak. Kir Janja.

Veli, za Novu godinu kupujemo poklone. Mislim se, u zapadnoj Srbiji toga nema, ali kad si u Beogradu… Potrudim se. Kod kuće su me naučili da se ne brukam, jbg, tamo čauš na svadbi na mikrofon čita, pred svatovima, šta je ko doneo, pa se ti, prijatelju, zajebi i donesi neku sitnicu.

On mi poklanja – zidni sat. Oduvek sam bila niskotolerantna na ružne i jeftine poklone. Iako sam prevalila tridesetu, ridam. Od besa. On me gleda zapanjeno. Čudi se kako me njegov jeftin merač vremena nije bacio u sevdah. Kaže, nije znao da ću se toliko uzrujati, nije znao šta da mi kupi. Suzdržavajući se da ga zubima ne zakoljem kao onomad Banović Strahinja Vlah Aliju, odgovorim da sledeći put ode u Svarovski. Tamo ne može da pogreši, ako je strah od greške ono što ga stvarno brine.

Odlazimo kod njegovih roditelja. Pozorište u kući. Glumi se, i to loše, radost i američka atmosfera otvaranja poklona. Kupili su i meni poklon. Zidni sat. Kapiram, na sniženju. Kupiš jedan, dobiješ dva. Rasprodaja jeftinih emocija. Sve u istom danu, što bi rekla Ana Nikolić.

Onda nisam htela da slavim Novu godinu. Želela sam da budem sama. Psihoteraputkinja savetuje da to nije dobra odluka, ne u tom trenutku kada mi se život stropoštao na glavu. Slušam je.

Odlazim kod najbolje drugarice. Cela porodica se trudi da mi bude udobno i prijatno. Prespavala sam kod njih. Odradila psihoterapeutkinjin recept. Ujutru sam poranila u svoj stan. Plakala sam od Narodnog pozorišta do Slavije.

A onda sam odlučila da za Novu godinu radim ono što najviše volim – putujem.

Odabrala sam evropsku, pa onda i azijsku sodomu i gomoru.

Prvo Berlin, pa Tajlanda.

Sa čovekom koga volim i koji me voli.

U Berlinu nam sprema večeru i koktel. Vrtim se oko njega u želji da pomognem. Kaže mi, ženo, uzmi koktel, izvali se na krevet, pusti Lepu Brenu i uživaj kad ti je bog dao. Poslušala sam ga. Niko ti tako visoko ne postavi životne standarde kao gej drug. Svaka žena da ima jednog. Recept za sreću.

Oblačim haljinu na šljokice. Mini. Golih leđa. Radimo test na koronu i Berlin može da počne. Kupujemo piće za žurku na kojoj smo pozvani. U samoposluzi puštaju Lejdi Gagu. Izvodimo plesnu tačku ispred frižidera sa pivom. On mi kaže jbt, koliko smo matori, samo mi igramo uz Lejdi Gagu.

Ujutru smo pod ćebetom, gledamo Džejn Ejr i razmatramo koliko je Berlin neopisiv.

A onda odemo na Tajland, tek da dokažemo sebi da može i gore.

Obožavam tu Novu godinu.

Kada sam preživela napad panike, jer smo se zaglavili u stampedu ljudi, odlazimo na plažu i palimo tradicionalne tajlandske balone u obliku kvadra. Puštaju se u nebo uz želje koje bismo da se ostvare u novoj godini. Moj balon se stropošta u vodu. E, nećeš ga, majčin sine! Kupila sam drugi. Taj je odleteo. Srećom.

Sutradan, ležimo na plaži, cevčimo bezalkoholni koktel i razmišljamo kako smo jadni i osuđeni na život s mačkama. Ne volim mačke, žuborim ispod naočara za sunce i šešira namaknutog na čelo. Odgovara mi da mu se ne useravam u usedeličku fantaziju.

A onda je došao Čovek. U stanu ima najlepšu jelku. Minimalističku. Samo srebrne i zlatne kugle. Stoji u ćošku i ne smeta.

Kupio nam je smoki. Ležimo u krevetu. Mrvim po sebi. Gledam Indijanu Džonsa i Gospodara prstenova. Dremam dok mi se ostaci smokija tope pod obrazima. Ponoć je. I Nova godina je stvarno srećna. Neusiljena. Obična. Iskrena.

Pod ćebetom.

Sutradan se pakujemo.

Letimo za Dominkanu.

Da li može bolje?

Ove godine – biće još bolje!

Kad smo već kod Nove godine i poklona…

Pišu mi ljudi da moju knjigu pripremaju kao dar za Novu godinu ili Božić.

Ako si i ti među onima koji poklanjaju knjige, imam za tebe sjajan predlog kako da knjigu o jednorogu udružiš sa nečim jednako dragocenim.

Objasniću ti o čemu se radi.

U trenutku kada sam poželela da svoje znanje i iskustvo pretočim u video-formu (na produkcijski zadovoljavajući način), stigao mi je poziv za saradnju od Infostuda i Krojačeve škole.

U dve reči smo se dogovorili, pa sam od jeseni spremala, a skoro i snimila:

tutorijal u formatu video-lekcija
tekstualni priručnik
kviz za brzu proveru znanja
Prvi tutorijal koji ćemo objaviti obrađuje temu od milion dolara.

Bez obzira na profesiju, ono o čemu govorim odgovara svima koji o temi promišljaju.

A, veruj mi, svi dumamo baš o toj temi.

Zajedno sa knjigom o jednorogu, tutorijal na temu od milion dolara, biće raskošan i praktičan poklon koji, sigurno, ne govori o darodavcu kao o reinkarnaciji Sterijinog Kir Janje.

Tutorijal će biti dostupan na platformi Infostuda i Krojačeve škole.