O ritanju, gicanju, njakanju i njištanju

Recenzentski osvrt, komentar i sugestija: bez toga, ako mene pitaš, nema dobre knjige.

Imala sam ritual reakcija na recenzentske komentare dok sam, kao koautorka, pisala čitanke i radne sveske za osnovnu školu.

A onda sam pročitala jednu jedinu magičnu reč koja je preokrenula igricu.

Najpre su stizali komentari urednice, a potom i komentari recenzentkinja. Dakle, bar tri čitanja (kažem bar, jer se rukopis, posebno u formi udžbenika, vodiča ili priručnika, čita nebrojano mnogo puta).

Uredničke komentare sam proučavala u osami. Da bih mogla da skačem, ritam se, cokćem, prevrćem očima, durim se, sa indignacijom odgurujem kompjuter kao da je opoganjen…

Moja tadašnja urednica (o sadašnjoj urednici tek ćeš da čitaš roman) bila je precizna i pedantna žena, a ja sam reagovala sujetno.

Kada bi moja ozlojeđena sujeta pogledala tekst hladne glave i očiju koje ne nose dioptrijska stakla povišenih emocija, shvatala sam da većina sugestija, ako ne i sve, u velikoj meri napisano čine još kvalitetnijim.

Samo što bih svojoj sujeti obrisala plačne okice i slinavi nosić, stizali bi komentari recenzentkinja.

I, onda, pogađaš, idemo ponovo. Sve u krug. Gicaj se, ritaj se, njači, njišti…

Međutim, postojali su recenzentski komentari koje sam čitala sa zen-budističkim mirom. Staloženo. Mirno. Otvorenog uma.

Bili su to komentari Kate Simić Mišić.

Kata je, za mene, institucija.

Upoznale smo se tako što mi je 2018. godine stigao mejl sa pozivom za saradnju.

Kata me videla, kao govornika, na nastavničkim konferencijama.

Pronašla me, potom, na društvenim mrežama.

Pratila je moj rad (tada nisam imala Instagram) i ponudila mi je saradnju.

U tom trenutku Kata je glavni koordinator na izradi testa za završni ispit u Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Zamisli, pozovu te da budeš sastavljač zadataka za test koji radi cela država!

Za mene je to bila i ostala velika čast. Ni slutila nisam da će mi taj angažman doneti još veće učenje, dragocenije od honorara.

Tri godine sam radila u Katinom timu.

Osećala sam se sigurno, jer je Kata precizna, jasna, tačna i ništa ne uvija u oblande.

Koliko cenim direktne ljude!

Danas, ako li si malčice direktan, odmah si agresivan. Posebno žene. Sve neki svileni saradnici, kolege i koleginice. Niko asertivnost izučio nije.

Odoh sad u jeremijadu i digresiju…

Uglavnom, nikada neću zaboraviti strpljenje sa kojim je Kata, sve usput me učeći i bodreći, čekala da najzad sastavim valjan zadatak. To je trajalo toliko dugo da sam najzad rekla Kati da me sramota, jer smatram da ne doprinosim timu.

Tada sam videla još jednu sjajnu lidersku veštinu – Kata je znala da oformi tim od potpuno različitih stručnjaka, ali i da napravi podržavajuću i funkcionišiću sredinu. Tako sam i ja, na kraju, sastavila valjan zadatak. I za završni test, i za zbirku zadataka za maturu, i za test koji polažu odrasli koji završavaju osnovno obrazovanje, i test za IBO.

Kada su me na sastanku u Službenom glasniku, urednica i direktori, pitali da li imam na umu konkretnog recenzenta za moju knjigu, kao iz topa sam rekla – ja bih Katu Simić Mišić, ako bi prihvatila taj posao.

Direktor je klimnuo glavom u znak odobravanja. Znao je o kome pričam i znao je vrednost Katinog suda.

I tako najzad dođosmo do dela kada hoću da ti objasnim zašto se na Katine recenzentske komentare nikada nisam gicala, ritala, njakala, njištala.

Kata je koristila jednu jedinu magičnu reč (koju ću potom usvojiti u radu sa decom i saradnicima).

Ta reč je glasila PREDLAŽEM. Magija! Razmisli i sama/sam.

Kada ti neko napiše: ovo nije dobro sročeno jer…

Ili

Kada ti napiše: predlažem da se navedena konstrukcija preoblikuje u… Kakva ti je reakcija?

O tome ti pričam!

Uz to, i ovo mi je vrlo važno da naglasim, recenzentski komentar je, poput uredničkog, za mene zlata vredan, jer doprinosi kvalitetu napisanog.

Čim je moja uplakana i slinava sujeta shvatila da ću, uvažavanjem recenzentskih primedbi, dobiti još kvalitetniji tekst – dalje nije bilo ni debate ni durenja.

Zato mi je, za ovu knjigu, bilo važno da recenzent bude neko čijem sudu verujem, jer je stručan i nepristrasan. Znala sam da Kata neće dozvoliti propust ili glupost.

Jer, ne zaboravimo, recenzent ti, svojim ugledom, jemči za kvalitet knjige koju preporučuje.

Ostavljam ti da pročitaš deo Katine recenzije za moju knjigu u izdanju Službenog glasnika:

Već na početku postaje jasno da se radi o autorki koja piše sa idejom da podeli svoje iskustvo, ali ne da ponudi gotova rešenja, jer je i ona sama često i dalje upitana oko mnogih aspekata rada u školi, kao i oko drugih životnih okolnosti na koje se takođe osvrće.

Nastavnici mogu prepoznati sebe i svoje preokupacije u mnogim prikazanim situacijama. Naći će brojne primere dobre prakse, odnosno dobiće sve što je u praksi provereno, konkretne predloge, sugestije, savete, brojne linkove za najraznovrsnije aspekte obrazovanja.

Čitaocu će način rada na času, opisan u kratkim zapisima Anđelke Petrović, možda delovati lako primenjiv, ali iza toga je mnogo rada, truda, pogrešaka, zadovoljstava, ljutnje, lutanja, nalaženja, snalaženja, odnosno životnog i profesionalnog iskustva. Ona poznaje suštinski svoje učenike, a to jeste preduslov da bude dobra nastavnica. Veruje u decu, ali i u vaspitače, učitelje, nastavnike… Uz to, istinski je svesna sveta i okruženja u kojem svi živimo i o kome nedvosmisleno kritički govori.

Treba naglasiti da iako neki tekstovi možda ne deluju da su u direktnoj vezi sa školom, učenicima, obrazovanjem, ispostaviće se da možda i više govore o svemu tome nego drugi.

Ovaj rukopis, dakle, u dobroj meri se obraća autorkinim kolegama, ali sigurno može privući i drugu publiku.

Podjednaku pažnju ovaj rukopis može da ima i od onih koji nisu u nastavi, a zainteresovani su za ono što se dešava u školi, jer je napisana na način da dopre do šire publike. Roditeljima učenika, recimo, ova knjiga će omogućiti da pogledaju iza slike koju su stvorili o školi, nastavi, nastavnicima. Otvoriće im se svet u kojem su nastavnici ljudi – od krvi i mesa, koji poštuju svoj poziv, vole učenike i često nisu deci samo nastavnici. I ne treba da budu samo nastavnici.

Sadašnji, ali i bivši učenik, čitalac ove knjige, može još jednom u redovima ove knjige prisustvovati nekom času književnosti, času odeljenjskog starešine ili času građanskog vaspitanja, konačno – časovima života.

Tekstovi Anđelke Petrović, pored svega, mogu da navedu čitaoca da razmišlja o svom školovanju, o obrazovanju uopšte, da uporedi svoje iskustvo iz škole sa onim koje je dato u knjizi, o tome kuda nas vodi čitanje, šta nam donosi literatura.

Podsećaju na sve one neprikosnovene i neosporne vrednosti o kojima se ovde govori na privlačan način, stilski osoben. Zapisi su, pored nevelikog obima, efektni, duhoviti, vrcavi, dirljivi, jezički bogati.

U sledećem pismu pisaću ti o recenzetkinji koju je odabrala urednica. Bogo moj, al sam strahovala od tog komentara!

Videćeš!

U oktobru ću te obaveštavati:

kako knjiga izgleda
kakve su korice
kada i gde možemo da se sretnemo pozdravimo, zagrlimo, slikamo, razgovaramo o knjizi
otkriću ti i naslov knjige.

Vidimo se na promociji!

Prati njuzleter, pozivnica će ti ovde stići.