Putujete li sami?

Kada sam planirala putovanja sa drugaricama, moj zadatak je bio da napravim Vajber grupu, osmislim adekvatan naziv i sliku za grupu i nadalje lajkujem poruke.

Nisam se uključivala u planiranje maršrute.

Nisam se bavila kupovinom karata bilo koje vrste: od avio-karata do karata za gradski prevoz, muzej ili klub u koji nameravamo da izađemo.

Nisam birala hotele, razmatrala gde se nalaze u odnosu na glavne turističke atrakcije; nisam poredila odnos cene i kvaliteta za iznajmljenu sobu, stan ili hotelski apartman.

Nisam se trudila ni da uplatim zdravstveno osiguranje.

Uvek je nabrojano radio neko drugi.

I uvek sam, naravno, imala izgovor: ti (drugarica) samo kaži koliko novca da ti pošaljem. Nisam se uključila u traženje hotela, pa nemam pravo ni da se žalim.

Ovaj deo pogodbe (čitaj: izgovora) poštovala sam kao Sveto pismo, jer, odlično sam znala, ako zucnem da mi nešto nije po volji, drugarica koja se trudila da sve pronađe i organizuje ima pravo da mi kaži – sledeći put traži sama. Ni mrtva nisam htela da se bavim tim, za mene, stresnim i iscrpljujućim poslovima. Želele sam ugodnost.

I tako je to trajalo sve dok moje drugarice nisu počele da osnivaju porodice i planiraju porodična putovanja. Istini za volju, putovale smo i dalje zajedno tokom jesenjih i prolećnih meseci. Međutim, leto je počelo da biva noćna mora. Trideset dugih dana. Mogu da putujem gde hoću, kad hoću, ali nemam s kim. Tako se u temu putovanja skladno uplela i daleko strašnija tema – sama sam.

Odlično se sećam tog susreta sa psihoteraputkinjom. Onog kada sam došla k njoj sa idejom da bih možda da putujem sama. Gušio me je strah.

Pitala me je da navedem razloge ZA samostalno putovanje i razloge PROTIV takve vrste putovanja.

Krenula sam, kao većina nas koji se opiremo promeni, od razloga koji opstruiraju zamisao. Niz kontraargumenata se otegao. Slušala me je, a onda je izgovorila rečenicu zbog kakvih, verujem, svi idemo teraputu. To su one rečenice koje su, što bi ruski avangardni pesnici kazali, šamar društvenom ukusu.

Rekla mi je: Drugim rečima, tebi nije problem da putuješ sama. Problem ti je šta će DRUGI misliti ili reći zašto putuješ sama.

Kakav udarac u solarni pleksus mog ega!

Kakav šah-mat za moj palanački duh!

Takvi udarci su, čini mi se, neophodni da nas osveste i pokrenu na akciju.

Sedam dana kasnije stajala sam u redu za vizu ispred ambasade Maksika.

Sećam se da mi je otac tada rekao: Ćero, mogla si prvo sama otići u Beč, ali dobro, i Meksiko je u redu.

Da stvar bude luđa, u Meksiko sam otišla tik po završetku pandemije izazvane virusom korona. Drugim rečima, na snazi su i dalje rigorozna pravila i zabrane.

Ali ako čekate pravo vreme da akcijate, načekaćete se. Ili, kako je moja majka znala da kaže, sine, kuća se usput kući.

Posle Meksika je usledio Brazil, pa Vijetnam, pa Afrika.

Očekivano bi bilo da kažem da mi je svako naredno samostalno putovanje bilo lakše. Međutim, nije. Ali sam svaki put bila rešena da savladam (početnu) nelagodu.

Jer, šta su bili izazovi?

1. Nisam druželjubiva. Nemam tu neposrednost pri upoznavanju novih ljudi. Samostalna putovanja su me, međutim, gurnula u zonu velike neprijatnosti, a tamo je promene. Još na aerodromu počela sam da sklapam poznanstva sa ljudima koji su putovali sa mnom u grupi. Sa nekima se i danas družim, viđam, čak i putujemo zajedno.
2. Ne volim da se bavim organizacijom putovanja. Tako sam došla do turističkih agencije koje nude mogućnost samostalnog putovanja. One su obavljale deo posla koji i dan-danas ne želim da radim (i ne radim), a ujedno su mi pružale sigurnost.
3. Volim aktivan odmor. Nemam strpljenja da dugo boravim na istom mestu. Da bih uvažila svoju potrebu, valjalo je da prihvatim promenu. U pokretu sam sa grupom ljudi sa kojima putujem. Kretanje nije uvek brzinom koju volim, ali neugodnost je mala u odnosu na zadovoljstvo.
4. Ne volim da zavisim od drugih. U konkretnom slučaju zavisila bih od dobre volje nečijeg muža da dozvoli supruzi da putuje sa mnom. Ili bih zavisila od rasporeda rekretaivnih nastava, sportskih priprema i letnjih dečjih škola. Odluka da putujem sama omogućila mi je da, uz niz nelagoda jer sam morala da se menjam, poštujem svoju slobodu.

Samostalna putovanja probudila su one kvalitete koje sam i ranije posedovala, ali ih nisam osnaživala.

Jedna takva vrednost, koja se pojačala, jeste fleksibilnost.

S druge strane, postavljanje granica je postalo lakše.

Moje NE je završena rečenica.

Kada razgovaram sa drugima o navici da putujem sama, naglasim da to nije za svakoga. I, zaista, ne bih mogla da preporučim svakome niti bih mogla sa sigurnošću da kažem uživaćeš, dopašće ti se, iskopaće iz tebe vrednosti koje i ne slutiš da imaš.

Isto važi za moju pedagoško-metodičku radionicu. Ona nije za svakoga. Ne zato što je toliko posebna (a jeste), nego zato što će vas radionica suočiti sa neophodnošću lične promene koja, možda, neće biti prijatna.

Vaše je, međutim, da vrednost koju vam donosim uklopiti u vaš sistem vrednosti na način koji je vama prihvatljiv i koji vas gura preko vama prihvatljive granice promene.

Jer ako napravimo paralelu između mog putujućeg iskustva i našegškolskog posla:

• ako želimo da podučavamo decu u 21. veku, u obavezi smo da se promenimo, jer su se okolnosti promenile
• možemo odabrati da ostanemo u nastavničkoj zoni komfora i tkamo ćilim na razboju, ali naši učenici već uveliko imaju leteći ćilim
• organizaciju učenja u 21. veku većini nas može biti nepoznata jer nam se i dalje nude znanja 20. veka, a ne veštine 21. veka
• mnoge stvari možemo učiti i sami, ako znamo u kom pravcu da gledamo tj. gde da ih tražimo
• kada odredite svoju vrhunsku vrednost u obrazovanju, onda vam to može pomoći da jasnije iscrtate granice i ojačate fleksibilnost koja je u našem poslu poželjna.

Pozdravljam vas.

Anđelka