S porodicom je najgore, opet

Ništa, čini mi se, bolje ne opisuje jednu porodicu kao način na koji slavi praznike.

U zapadnoj Srbiji jedan od najznačajnijih porodičnih praznika, koji okupi i porodicu i komšiluk, pada baš u ovo vreme.

Posjek.

Crveno slovo u porodičnom kalendaru, usaglašeno, dabome, i sa pravoslavnim kalendarom. Za neupućene, posjek se u drugim krajevima Srbije označava kao svinjokolj.

Nazovite ga tako (svinjokolj) u zapadnoj Srbiji i pogledaće te kao smrdljive čarape. S blagim gađenjem i namreškanim nosem uz misao ti bio volio da si normalan.

Zna se da mora biti negde u novembru, kada zahladni.

Najpre se moja baba, glava kuće, okućnice, nas i prasadi, konsultuje sa kalendarom SPC. Utvrdi da ništa nije crveno, ništa boldovano, ništa nije petka uoči nečega ili, sačuvaj bože, kakav sitan, ali zajeban svetac na čiji dan joj je prošle godine uginuo mačak ili se ona najveća hrizantema iz čista mira samo skljokala u leji (iako se sumnja da su je kerovi zapišavali) i odredi – dan za posjek.

Baba se oglasi sa porodičnog amvona (fiksni telefon). Nedelju dana unapred.
Taj dan pouzdano znam da posle škole ne idem kući, već pravo kod babe. Taj dan me niko neće pitati kako je bilo u školi i imam li šta za domaći, jer posjek je.

Moji roditelji taj dan ili ne rade ili izlaze s posla posle pauze za doručak uz objašnjenje – posječimo. Svi razumeju. Poštuju. Ne pitaju. Čemu pitanje, posječi se!

Čim me neko od porodice, ko vozi i ima kola, isporuči pred babinu kapiju, zavrljačim ranac negde s vrata, jer me mrzi da se izuvam, a ujna ne podnosi da obuveni pređemo preko kućnog praga, i veselo otperjam da proverim kako posjek odmiče.

Dok dođem iz škole, svinju su već ubili, ošurili i eno je visi pred garažom. Komšija koji prijateljski kolje po kućama, pijan je od jutra, kao i ostali odrasli muškarci, jer se svaki i najmanji potez tog velikog porodičnog praznika zaliva rakijom.

Prvo obiđem veliku raniju, u kojoj se topi mast, i sačekam da me bar pet puta opomenu da se ‘klonim otalen jer je vruće i neko će me, tako polupijan, zakačiti dok radi.

Na stolu seku komade mesa, kaiševe slanine i usoljavaju buduću pršutu. Raspitujem se kad će čvarci. Neko mi odgovori, a te poslove oko masti, pršute i čvaraka rade samo muškarci, zvaće me kad budu gotovi.

Mačka se toliko prejela, da ne može ni da se pomakne, a veseli ker je ceo dan svezan i čeka kad će mu dobaciti nešto od otpadaka.

Seku meso za kavurmu. Odvajaju za ražnjiće. Moj otac jedini ne pije. On peče režnjiće. Niko ih ne sprema kao on. To priznaje i polupijani deo porodice koji je vazda mog oca gledao kao niže muško biće zato što zna da brine sam o sebi.

Pošto, vidim, čvarci neće skoro, odjurim do bunara. Na koritu, ujne ili moja majka peru svinjska creva. Žene su oduvek radile usrane poslove. Korito je puno govana. Smrdi. Teraju me, da ne jurcam oko bunara. Ako su one u govnima, ne moram i ja biti. Nalazim neko bizarno zadovoljstvo da posmatram taj smrdljivi posao. Znam da ga nikad neću raditi.

Onda se neka od ujni panično seti da đeca nisu ništa jela i da se posmrzavaše, ljeb ti ‘bem napolju. Ujure nas nekako u kuću, ali ko je lud da jede bilo šta drugo, kad zna da će uskoro biti vrući čvarci.

Porodični muškarci su anestezirani alkoholom, pa im posao lakše ide.

Žene su umorne, promrzle (jer su im ruke ceo dan u hladnoj vodi).

S njihove strane se oseća tenzija u vazduhu, ali nijedna ne sme da progovori ništa nalik žalbi pred babom. Samo stežu teške vunene prsluke uza se i frkte tako da im iz nozdrva vatra suče.

Pasivna agresija u najboljem izdanju.

Kad izliju kavurmu u velike vangle i ostave je da se stegne, sledi hajlajt porodične svetkovine – dizanje pršute u sušaru. Svi muškarci imaju teoriju koje je drvo najpogodnije založiti i koliko ga razgoreti. Jer ne valja da bude plamen. Pršuta se dimi, ne peče se. Posao oko vatre prepuštaju mom ocu. On je batli. A i zna nešto o drvetu. Završio je fakultet. Eto, nečem i ta diploma da posluži.

Godinama kasnije, neki beogradski momak bezuspešno mi je objašnjavao šta je svinjski file. Pošto nisam mogla da razumem o čemu govori, odveo me u mesaru i pokazao mi.

Kad sam videla komad mesa zvani, mo’š misliti, svinjski file, pogledala sam ga kao smrdljive čarape, namreškala nos i rekla mu prijatelju, da si ti meni živ i zdrav, to ti je pršuta, to se ne prži, nego suši. Tačno sam znala da nije normalan. Dobro mi se odmah otkrio. Čuj, svinjski file!

A onda, već kad padne mrak i razvuku sijalicu na kablu koji su uštekali u garaži, pod tom slabašnom žućkastom svetlošću istresaju čvarke iz ranije.

Kod nas se prave duvan čvarci, što bi rekla moja drugarica M, zato što smo normalni.

Čim se uverim da su čvarci gotovi, što je moj lični hajlajt dana, odjurim u kuću, izujem se, operem u ruke i pstavim se za sto.

Za stolom sede samo deca. Odrasli su se već nalizali rakije da i nisu za astal, a ženama, posle celog dana u govnima, nije do jela.

Na stolu neće biti ništa drugo do babinom rukom mešen hleb i vrući čvarci. Uh, ne mogu ti opisati. Nebo ti se otvori i vidiš rajske dveri, eto tako izgleda jesti vruće čvarke.

Dok nas sa zida gledaju Sveti Đorđe i Josip Broz Tito, sledi hajlajt hajlajta.

Pošto smo pojeli čvarke, baba nam u plehanom poludubokom tanjiru donosi – pretop.

Ako ne znaš šta je pretop… Evo, odukujem od muke i saželjavam slučaj.

Mi, sa zapada, nećemo zazimiti bez bar jedne plastične kofice pretopa u zamrzivaču.

Uglavnom, baba spusti onaj crveni, plehani tanjir na sred polovine stola gde sede đeca i mi svi, zajedno, umačemo hleb i vodimo računa da bar malo pribavimo onog tamnobraon dela, koji je naročito slan. Niko reč ne progovora. Prilika je svečana.

Kad se pod babinim nadzorom, spakuje i u velikim tanjirima pošalje po komad mesa u komšiluk, onda ujna sprema svakom od nas.

Pakovanje mesa i čvaraka, zvanični je kraj praznika. Umorna sam, sita i spava mi se. Majka i otac će se na miru svađati kad dođu kući. A ja ću uveliko tonuti u san srećna i sigurna da u naredna dva dana mogu da jedem čvarke za svaki obrok.

Tema novembarskog njuzletra je, jasno ti je, porodica.

Birala sam je u skladu sa temom just_čitaonice, za koju su sva mesta popunjena, zaključno sa julom.

Birala sam je i zato što je krajem novembra i promocija moje knjige. Računam da smo mi velika njuzleter porodica i da ćeš doći.