Zaslužujete li ljubav?

Junski njuzleter serijal, uključujući i poslednje junsko pismo, posvećen je temi promena. 

O najznačajnijoj promeni u mom životu ovih dana razmišljam zahvaljujući nečemu što je na Instagramu počelo kao šala. 

Pitana sam da li postoji nešto što ne znam da radim. 

Sledeći započetu šalu, nabrojala sam 3 stvari koje su mi u trenutku pale na pamet. 

Pomenula sam da nisam vešta sa rukama i da ne umem da sastavljam stvari tipa kartonske kutije koju kupim kod Kineza. Ničim izazvana, a još manje tražena, stigla mi je pomoć. Neko mi je, verovatno u dobroj nameri, napisao da mogu da vežbam uz Ikeine kataloge. Pomislila sam, wtf… 

Pomenula sam i da ne znam da izračunavam statistiku u papirnom dnevniku. Neko ko je nastavnik matematike poslao mi je netraženu lekciju na temu izračunavanja procenata. Da stvar okrenem na šalu, odgovorila sam da može i tako, a može i AI. Po odgovoru sam shvatila da je moj komentar doživljen kao udarac u sujetu, jer su usledila naslađivanja na temu sastava iz srpskog koje AI, takođe, piše. Pomislila sam, wtf… 

A onda grand finale. 

Pomenula sam da ne znam da savijam sarmu. Da sam napisala da mi je hitno potrebna magnetna rezonanca, jer umirem, ne bih dobila toliko poruka. Nuđena su mi iskustva, lična pomoć, video-recepti, pozivi da zajedno kuvamo… 

Nisam pomislila wtf. Naslutila sam o čemu se radi. Odgajena sam na istoj vaspitnoj paradigmi. Ona poslednjih N godina živi u simbiotskom skladu sa surovim i visoko postavljenim društvenim očekivanjima. Za žene. 

Jedna od važnijih, ako ne i najvažnija tema kojom sam se bavila na psihoterapiji jeste ljubav. Način na koji sam voljena i kako volim. Koliko sam i na koji način spremna da primim ljubav i da je uzvratim. 

Disklejmer: Sve što pišem nije iz pera stručnjaka, već iz pera psihoteraputskog klijenta i to tako treba čitati. 

Ljubav se uči u primarnoj porodici. Ne uče nas rečima. Uče nas ponašanjem. Naučena sam da ljubav treba da zaradim. Drugim rečima, ljubav mi ne pripada po prirodi mog postojanja. 

U ranom detinjstvu sam je zarađivala kroz neiskazane lične potrebe. Bila sam poslušna. 

Sećam se dobro dečjih unihopki. Užasno su me svrbele noge od njih. Neprijatan osećaj koji mi nije davao mira. Kada sam rekla majci, izgrdila me na pasje tralje. Izmišljam, veli. 

Deceniju kasnije čuće od svoje prijateljice da ima isti problem. Bila je zapanjena, no bilo je kasno. Moju potrebu nije uvažila. Moj glas se nije čuo. 

Danas trošim neprimerenu količnu novca na unihopke od kojih me ne svrbe noge. Neke rane nikada ne zacele. Unihopke deluje bezazleno, trivijalno, prozaično. Nisu. One su metafora iz koje će se razviti grandiozna životna alegorija. 

Kako je to izgledalo u porodici? 

Školovanje mi je otkrilo bezbroj načina da zarađujem ljubav. Postala sam Baja Patak obrazovnog kapitala. Roditelji su pucali od ponosa. 

Paralelno u mojoj senci živela je moja sestra. Nikada nije pristala da igra igru zaradi ljubav, pa je zato vazda slovila za veliko razočaranje. 

Paradoksalno, ona je ta koja je završila fakultet u roku. Bila je među prva četiri studenta koja su diplomirala na godini, ali nije imala moj prosek. Znači – veliko ništa za roditelje. 

Kako je to izgledalo u romantičnim odnosima? 

Budući da radim posao koji ne uživa veliki ugled i ne donosi mnogo novca, šta mislite na kojim poljima sam zaigrala igricu? Naravno, sa druge strane je stajao narcisoidni partner koji je znao da pleše uz taktove zaradi ljubav valcera. 

Tako su se nagomile najpre nastavničke nagrade koje su me, vrlo brzo, smestile u red ne tako običnih nastavnika. A zatim sam vredno radila da nadomestim i finansijsku nedovoljnost. 

U šali znam da kažem da nisam imala govno od partnera nikada ne bih imala ni raskošnu radnu biografiju. 

Istini za volju, ono pravo u CV-u došlo je kada sam pustila vodu da govna odu, jer ne možete stvarati i napredovati u septičkoj jami. To je aksiom. 

Ali, tu dolazimo do drugog nivoa igrice. 

Ako sam ranije zarađivala tuđu ljubav, sada sam kroz postignuća  zarađivala sopstvenu ljubav. Davala sam sebi razlog da volim sebe 

zarađujući i afirmišući se kroz profesionalno postignuće. Možete pretpostaviti kakve sam muškarce privlačila takvim majndsetom.

Kako je to izgledalo na poslu? 

Moje drugarice iz škole nazvale su me super overachiever. 

Videle su u meni izrazito kompetitivnu ličnost. Na jednom zajedničkom testiranju, u okviru neformalnog stručnog usavršavanja, rešavale smo isti test. Od svih prisutnih imala sam najniži rezultat u polju koje testira takmičarski duh. Iznenadile smo se. Kasnije, razumela sam ishod testa. Nikada se nisam nadmetala (sa drugima) za uspeh. 

Uspeh je bio moneta za ljubav. 

Za mrvu hleb. 

Za kap vode. 

Da ne izgladnim. 

Da ne nestanem. 

Kako se desio preokret? 

Negde tih godina, kada se odlučujem za redovne posete psihoteraputu, moje sestra je rodila prvo dete. Devojčicu. 

Vraćajući se iz Italije, kupila sam joj, kao višemesečnoj bebi, brendiran bolero. Očekivala sam da će moja sestra biti oduševljena. Htela sam da njena devojčica ima sve naj, naj, nije ni važno što će taj bolero nositi jedan i po put. 

Moja sestra se zahvalila i rekla mi – ne moraš da zarađuješ ljubav. 

Nisam je čula. Prvi put nikada ne čujete. Okovi u kojima ste odrasli postali su sastavni deo vaše kože i kostiju. Ne osećate ih kao teret. 

Onda sam kupila zlatne baletanke za bebu, Svarovski narukvicu za  krštenje, Svarovski medu za prvi rođendan, Svarovski minđuše za onako, došlo mi…  Svaki put moja sestra bi se zahvalila i kazali bi mi – ne moraš da zarađuješ ljubav.  Zatim se rodio dečak, pa još jedan dečak. Svi su za prvi rođendan od tetke dobili Svarovski medu. 

Trajalo je tako do dana kada mi sestra nije predložila da deci kupim nešto kod Kineza: plastelin, gumenog dinosaurusa, šarene papiriće, slajm. Jer, ne moram da zarađujem ljubav. 

Kada sam se pojavila sa darovima koji me nisu koštali ni 1000 dinara, njih troje su se obradovali kao da sam kupila ceo Dizniled. Jer tetka, realno, i jeste Dizniled. 

Moja sestra je, zatim, preduzela sledeći korak. Rekla mi je da dođem u posetu i da im ne kupim ništa. Srce mi se steglo u pesnicu. Prepoznala je grč straha na mom licu, pa je dodala – ne moraš da zarađuješ ljubav, oni te vole samo zato što postojiš. 

I, zaista, ta tri bića su me, kroz ponašanje, naučila da ljubav ne zarađujem već da ljubav zavređujem. Zato što postojim. 

Zato ne znam da savijem sarmu. 

Ne znam da sastavim kutiju. 

Ne znam da izračunam procente u dnevniku. 

I zamislite postoji muškarac kome moje neznanje ne smeta. 

Voli me i bez blistavih odličja i priznanja, prestižnih stipendija i retkih sertifikata. Ponosan je što su tu, ali ga njihov sjaj nije zaslepeo. 

Uvažio ih je, ali ih je razgrnu da bi naša mene – običnu mene. 

Jer me voli kao osobu. Kao biće. Samo zato što postojim. 

*** 

Pomoć, koja nije tražena, a koja mi je nesebično ponuđena na Instagramu, došla je iz polja koje sam napustila. 

To je polje u kom zarađujem ljubav, a zavređujem je i bez sarme, kutije i statistike. 

Vaspitna paradigma o ženi koja je vredna samo ako zna i ume sve; ako je: 

• potrebna 
• uslužna 
• uvek dostupna 
• spasiteljka 
• preporoditeljka 

ispreplatana je sa društvenim očekivanjima koja su za ženu naročito surovo i visoko postavljena. Ta paradigma mora da se promeni. 

I to jeste zadatak svih nas koji obrazujemo decu, vaspitavamo decu i gajimo decu. 

Promena paradigme ljubavi. 

A promena paradigme ljubavi može početi od ljubavi prema sebi, ljubavi prema porodici i/ili ljubavi prema poslu. 

Do tada, odmorite se i regenrišete se, za sebe, i za porodicu 

Pozdravljam vas! 

Anđelka